Размишљала сам да му кажем како погрешно таласа. Кад се срећан вратио са путовања, знала сам, нисам у питању ја, заталасао је.
– Али рекао сам ти, она мене не занима. Нисам ништа урадио.
Некад, често у мислима, варали смо. Некад, још чешће, неко то није био заслужио.
Некад таласамо, кад смо боси згазили у хладну воду и побегли због страха од љубави.
– Мислиш да он то ради што те не воли?
– Мислим да он то ради, тек да ме не заволи.
Увек ме је било тешко волети. Ја сам она коју само једном можеш да волиш. Има тако жена, које се воле више пута изнова, ја сам ти за једном, да ме ставиш у незаборав.
После једанаест година мукотрпних одмора, проведених међу једноличним светом, помакла сам се с места. Отишла сам да одем. Да видим неке другачије таласе, али оне, који доносе мир.
Ја сам таласала исправно. Свако, ко није, земља му је тешка. Верујем да је таласање свакоме било предах. Неко је предахнуо од себе и од других, неко је издахнуо у души.
– Је ли било таласа на мору?
– Па… било је… два, три дана.
– Шта си ти радио?
– Ништа… Ту и тамо…
– Аха, свуда, помало…
Таласање је за мангупе живота. За оног, ко је научио да сурфује са људима. Са водом је лако онда. Кад су мене моји давно учили да то не ваља, као кад кажеш детету „Немој то!“ А оно намерно баш „то“, ја сам схватила, не ваља кад мирно море узбуркаш без разлога.
Кад тражиш немир у миру, обично га добијеш на квадрат.
Таласати се сме само са морем. Пустиш да те уздигне изнад тебе самог. Не треба ти нико за то. Таласати на сувој земљи, безуспешан је потез рањеника. Не дави се тако човек, само тоне његова душа.
– Никад нисам чуо да је неко употребио тај израз…
– То је, чак, културица! Кад се каже „таласа“, ја, рецимо, помислим на море, на воду која пере све немирно и прљаво, све ружно, измакло и отело се контроли.
– Мени то више личи на неку превару, на неко измицање од нормалног и лепог.
– Свако мисли како чини, док се бори за ваздух у свету пуном унутрашњих немира. Мени је ипак, до другог неког свемира.
Ако изузмем неколико таласања по морским таласима, мирна је била свака лука у мени. Жалила сам сваког, ко је у том тренутку себи узбуркао срце неким другим таласањима. Са тим утиском, вратила сам се у свој град.
– Како си бакарна! Сигурно си дошла с мора – тако су гласила добацивања, неких нејаких морнара.
Ах, да, вратила сам се свакодневници! Ту је штрчао и кобељао се само мој мушкарац. Не знам ко је како таласао, али једно знам, свако ће носити своје таласе сам.
Умориш ли се од једноличног живота, треба да будеш толики мангуп да заталасаш само од љубави, само са особом за коју ти се чини да када би отишла из твог света, ти не би био пуст и тежак себи.
Искрено, саосећам са болом оних, који су на сувој земљи, утопили своју личност, жељни трулог таласања, изван ока свог спасиоца званог ЉУБАВ.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
