Кафана је одувек била место где су боравили људи и лечили своју душу. Тешки дани су се заборављали у диму, а туга и неуспеле љубави само уз вино и добро друштво. Све остало се лечило музиком, док су се ломиле чаше, а душа се крпила. Ми, песници и боеми се против свега лошег боримо писањем стихова у кафани.
Ја сам жена боем, навикла сам на неред!
Волим кафану, она има душу. Волим укусна јела и чашу жестине. Волим музику да заиграм и запевам, да сломим чашу, кад ми је срце у деловима. Не волим неред, али сам се навикла, јер је то цена боемског живота.
Ових дана неред ми је правио одлазак вољене особе. Са душевним ранама по кафанама сам била данима. Не волим да тугујем, па славим сваку бол. Тако и ову.
Сместила сам се на стару, дрвену столицу у кафани и бројала чаше као наше пољупце. Пила сам црвено вино, као крв коју сам просула. У води сам видела све исплакано. Опијена од љубави и живота, нисам одлазила свом дому, већ сам му посвећивала песме, које су настале на салвети.
Кад одем постеља ће бити хладна
много ћеш нових тела упознати
много нових мириса
али ћеш увек тражити цвет
којим се некад китила
твоја жена.
Казивала сам стихове у полупразној кафани, док су ми људи тапшали и наздрављали за љубав.
Пођем да се излечим, а тамо узрок моје болести
Ноћ је полако завладала градом. Био је први радни дан и није много људи било на улицама. Седела сам у башти, лактовима наслоњена на сто.
Наручујем чашу.
Прву, другу, трећу…
Наручујем чашу да ти заборавим име
тешке дане младости
да заборавим кошмар и несхватање.
Овако гласи песма коју сам почела да пишем, а онда… Онда ми се кошмар створио пред очима. Престала сам да пијем и пишем.
Био је удаљен неколико столова од мене, али је даљина између нас била велика. Почастили смо једно друго пићем, како бисмо прећутали све неречено. Наздравили смо за прошле, срећне дане. Бакшиш смо оставили срцем. Туга нас је шчепала за рамена и изнутра смо плакали, док смо певушили како немамо више разлога да волимо.
Од те вечери, престала сам да идем у кафану.
На месту где смо последњи пут седели, стоје две сенке које славе љубав из прошлих времена.
Остаће песма и успомена на два млада боема.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
