-Ах, та љубав!
– Шта ћеш !? Коме је срце пуно, ни под кровом није празно.
Сморила сам… Тако кажу.
-Само љубав, љубав… Дај нешто родољубиво!
-Их, бре, ћале, што си ти матор човек!
И ови старци полудели. Утопили се у моду, у савременост осредњег света и продају нам маглу, а волели се као из бајке. Кад је комшијска љубав мајке и оца прерасла у брачну заједницу, део те заједнице постала сам и ја, средње дете, осредњег раста, нешто модерније за услове пропагиране од стране грађанства.
Људи не знају… и ја сам одрасла на проји и качамаку, на љубави, у селу, под орахом где смо више зуба поломили, него што смо се најели ораха. Баба нам је од средине хлеба правила бомбице са сиром, па уваљане у млевене орахе, умакала у кафу. За то време, мајка и отац су заједничким снагама окопавали кукурузе, подбирали шљиве, вадили воду из бунара… Љубав је свуда побеђивала, чак и када је иза угла вребала неман.
Ја, Ивана Ђурковић, одрасла на љубави, са мало хлеба, изјављујем да не могу више да гледам и слушам људе, који не препознају љубав у птици, сунцу, човеку, детету. Не могу да трпим површне доколичаре, празноглаве сипце, интересне групе и широке кругове полтрона. Доста ми је глумаца, оне праве имамо у нашем позоришту.
Не покушавајте сви да глумите. Има ненадглумивих. Исто тако, не може свако имати у себи толико љубави, да би исту осетио. У изјавама сам крута, чак злоћа, јер се нисам продала за скупе аутоделове, евре и собе са скупим намештајем. Имам довољно књига о љубави, две Тршине слике, два сина, живе родитеље, две сестре, пар добрих пријатеља, једну љубав.
Све је у множини, само је љубав увек у једнини.
Заборавите да сам давала изјаву, уочи недељног јутра, кад цео свет иде на журке. Запамтити само као белешку од значаја:
Сви сте се сморили, откад нема љубави.
-Заврши ли белешку од јавног значаја?
-Ја то све имам у глави, само треба да запишем.
-Неко је ноћас попио љубав „на екс“.
Неки воле, а неки се волимо. Волимо се љубављу предака, од којих смо учили лепо понашање, романтику и стих. Некад, кад погледам ове нове клинце, замислим се… Зар ће успети да убију љубав!?
Одрасли свете данашњице, то си ти дозволио!
Деца нам се „СМАРАЈУ“ од љубави. Тешко је мојим очима гледати свет, ја записујем сваку мисао и обојим је у љубав.
Кад је у питању та родољубивост, имам да кажем да су се мајка и отац волели у свом родном месту на само неколико метара раздаљине. Данас, људи се воле из туђих држава и то никако не успева. Шта мислите зашто!?
Љубав ипак тражи блискост, али и близину. Лагали су вас, ако су вам рекли да може на даљину. Пробала сам ја да одем кратко у туђу земљу. Али само кратко. Ако вас смара прича о љубави, можете да одете далеко, али не и да побегнете.
Љубав ВАС тражи и кад је не тражите. И увек вас нађе и хода као сенка на почетку.
На крају, љубав је увек љубав, без обзира на пређени пут, само ако се вратите тамо, одакле сте дошли.
Учите стално и непрестано читајте о љубави. Откад међу вама нестаје љубави, сморили сте.
Сморили сте ви, који је не осећате!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
