Ако бих кренула да описујем свој живот, онда би морали да се измисле нови епитети. Измислиле би се и нове речи како бих могла да опишем сва чуда која ми се дешавају. Нове етикете да обележим свако поглавље.
Мој живот подсећа на вашар или можда на карневал. Како кад. Зависи од мене и тренутних дешавања.
Кад заволим неког будем вашар. Гарава, чупава, голорука и срчана изађем на улицу, прострем старо ћебе и продајем љубав, пажњу и поштовање особи коју волим. Па тако све распродам за јутра од свиле и ноћи од тила. Душа ми постане мекана од шећерне вуне и пољубаца. Онда попут срећног детета, трчим по улици празних џепова, хвалећи се испуњеном душом.
Некад се попнем на рингишпил да би ми се срећа вртела у круг, али не избројим лепо број кругова који сам направила, па ми се заврти у глави и желуцу. Једном ми се завртео цео свет, па сам одлучила да будем карневал.
Да се китим својим и туђим перјем, златом, шљокицама. Да се бојим у разне боје и да плешем босонога. Да се смејем, да носим маску коју сам сама израдила. Да постанем богатија од вашара, да не распродам све добро што имам, да ме нико нема, као жену. Одлучила сам да купим карту у једном смеру до вечите журке.
Рекла сам, бићу црвенокоса, са црвеним кармином на уснама и црвено намазаним ноктима. Играћу даноноћно улепшана задовољством.
А за сада сам ретко необична жена.
Мало вашар, мало карневал.
Фото: Кристина Милошевић
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
