Има тако много жена и мушкараца рођених за неке друге светове и шире свемире. Кад се лудост, у свој њеној шареноликости увуче у кожу и у кост, тада слика постане стварна и носи недоумицу ко си и шта си заправо.
-’Еј, ти си женско, шта ти је?! Где си пошла сама са тим карактером?!
Што би рекли стари, чаршија је ово, како ћеш и где ћеш сама међу вукове, у чопор страних, безобзирних и лажних.
Никада ми није сметао мој женски мангуплук. То сам била ја. Ја сам била своја, за разлику од других људи. Наравно, било је увек тешко метнути мене, мангупа, у неки калуп који прави облик који ће одговарати људима. Та никада нисам могла да будем…
јер мангупе не мења чак ни љубав.
У очевом именику, сва су деца била убележена именом, само сам ја била неки тамо мангуп, увек више син него ћерка, увек мало луђа и обојена својином… Отац је казаo: „Тебе треба оженити.“ Није ми се свидело. А онда сам мало размислила… па мене стварно треба оженити. У ствари, хтео је рећи да сам таква, каква сам, мало веће мушко од многих мушкараца. Има много испеваних песама од „Ти си ћерко, татин син“ до „Татина принцеза“. Све сам помало, ипак ја сам женски мангуп.
И да вам кажем, није то уопште лоша ствар, ако је носите како треба. Не ваља претеривати.
Некад, кад те нека или неки бол исече, па кроз руке пројури некаква оштрина, силина, тежина, схватиш – не живи се без успомена. И данас су у моди девојке сузе, оне, чисте, беспрекорне, у хаљинама до пода. И ? Шта ћемо са тим ?! Живот јесте само тренутак, опкољен сумњом да никада ниси онакав, какав би требало да будеш.
Нема времена.
Нема времена да стално почињеш испочетка.
Нема времена да одлажеш одлуке.
Нема времена за свађе и изгнанства из СЕБЕ.
Жена треба да је више мангуп, мање јадна, јер свет је суров. Прождире и време и људи, једнако, а радост пролази поред нас. Све ће људи заборавити, осим мангупа. Он бар оставља неки траг. Кад си много обичан, шта си ? Само си јединка, једнолична, краткотрајна, без века.
Како смо схватили овај женски мангуплук?
Није то блудничење, тамничење себе у лаж и похлепу. Мангупи су нежни, трајни у љубави, шмекери у болу, људи уздигнуте главе, којима срећа некад, само повремено окрзне срце.
Мангуп је онај, ко се избори за живот. Ко и изгледа, ко се и понаша… ко се носа са данима као од шале, ко уме да истрпи, да поднесе, да понесе, да пољуби, чува, загрли, плеше, штити… Слично као бараба, само смо заменили лица.
Жена је мушког рода кад је мангуп.
Највише ће те волети таква. Ја сам ти таква. Нема за свакидашњицу, опасна за живот, спремнија на бол.
-Ау, човече, нисам ја знао да си такав мајстор мангуплука.
-Е, мој мајсторе, мангуп сам не неодређено време, до кад ћу, не знамо !
-Док буде бараба, биће и мангупа. Надметаће се са животом ко ће боље, ко ће више и тако у недоглед.
Тако ми је рекао пријатељ.
За интервју за посао, где је било неопходно описати себе у кратким цртама, рекла сам:
ЈА САМ ЖЕНСКИ МАНГУП.
Наравно, примљена сам, јер служби треба једна таква.
-И, кад се жениш ?
-Чим потпишем за стално да сам женски мангуп.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
