Напољу пада киша. Падам и ја у неке несигурности ко сам, шта сам, где сам. Тренутно је 10:30, а ја у 12 часова имам заказано код психијатра.
Облачим се, шминкам, улазим у ауто и возим. Отварам врата ординације, покисла од свог нерасположења.
-Добар дан, како сте? – питам са осмехом на лицу.
-Кристина, мој посао је да Вас питам како сте, а Ваш да одговорите на питање. Изволите, седите!
Села сам на удобан двосед и почела да говорим шта ме мучи. Читаву вечност како се мени чинило, а заправо два сата јадала сам се, плакала и смејала.
Психијатрица и ја смо дошле до закључка да је мој живот превише испуњен хаосом, за овако мало година. Забринута да ли толики неред оставља трагове на телу и души, урадила је разне тестове.
Резултати су били добро. Висок коефицијент интелигенције, социјализована личност са јако добро развијеним комуникационим вештинама, самопоуздање изнад просека, присуство егоистичности, доста ексцентрична, помало осетљива, ментално стабилна, „прљаве маште“, креативна до максимума, били су само неки од термина који су се налазили на дугачком налазу моје луде главе.
-Јесам ли ја луда? – плашљиво сам упитала.
-Стручно гледајући – не, овако из живота – да. – одговорила ми је докторка кроз осмех.
У суштини, све је било на завидном положају, осим мог срца. Крварило је, упркос свим лековима и разговорима.
-Ја се и даље не осећам добро. – пожалила сам се у хладној ординацији, после две недеље.
-Не бринем ја за Вас, Кристина, бићете Ви добро. Ви сте сами себи психијатар. – тешила ме је жена, која ми ништа није помогла.
Ја мислим да греши. Нисам ја сама себи психијатар.
Ја сам психијатрима психијатар!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
