Пуцамо као скај, по шавовима, по рубовима. Оголимо се, док други падају на тесту људскости. Преиспитујемо се и пропитујемо. Носимо се како умемо и са временом и са људима. Некад се разголитимо до бесвести да бисмо дошли до свести.
Шта људи више воле ? Кад скај пуца или кад се закопчаш до грла ? А шта ти више волиш ?
- Иди купи брашно, умеси хлеб!
- Зар сад да се облачим?!
- Само да знаш напољу је хладно.
- Само знам – напољу су хладни људи.
Чепркам. Тражим. Мало топлине и разумевања у ветровите дане. Дувало је као да жели да разнесе све људско смеће са тротоара. Смрзли су се и чистачи улица, ја нисам. Посивеле су оближње зграде, туђи подочњаци и неке мрзовољне жене.
- Види ову, Боже сачувај – крстиле су се.
Пуцао је скај. Ја сам пуцкетала.
Кад све замре и затихне, кад се ништа не чује, преобратим се у девојку од скаја. Тад знам шта се збива у људским главама. Колико у мени има свачега, а нема ничега. Заносим се у сиве дане, улепшавам их, тражим смисао у разноликости. Ја сам другачија од света.
- Теби стварно није хладно?
- Стварно није.
Кога греје љубав, кажу, њему није хладно. Ипак, нико не зна, колико је мени у мени хладно. Могу да се закопчам, као што могу да се браним од љубави. Опет, зар би тако живот био живот. Кад се од свега одбраниш, где ћеш тако заштићен. У стакленом звону пуцају шавови.
Са леве стране сијају ситни циркони, мраче очи чистача.
- ’Ајд ви, господо, испред мене!
Смеше се.
Стално гурамо очи у туђе бреме. А не схватамо, није све онако, како изгледа. Можда девојке од скаја да не пукну изнутра, пуцају споља.
Није све како изгледа.
Ниси све погледом ишчепркао из људске душе.
Људи нису фер.
Дођем кући. Ушушкавам се у ролке. Смрзавам се у зидове. Гурам прсте у тесто, грејем се на 250 степени. Нема љубави.
Склапам сукњу од скаја, цепам чарапе, црни ми се разум. Људи нису људи. Гладна сам само кад сам своја. Жедна сам кад ми се до краја осуши грло, јер не могу да причам.
Јавља ми се да је тишина тиша… Да морам да се поцепам по свим рубовима, јер ја сам та девојка, којој мора да се прозире ум да би живела.
- Је л’ мора да се види све – пита ме мајка.
- Мора. Ја тако волим.
- Мислим да претерујеш.
- Мислим да свако треба да је свој, одвојив из масе. Не одустајем да будем оно, што јесам.
Не подносим површне и нецивилизоване доколичаре, сиве душе са црним, ко кућа великим предрасудама.
- Кога брига шта ти волиш…
- Мене. Свако је за себе. Никако за друге.
Спремна сам да понесем своју улогу у друштву. Да се обучем у скај на минус бесконачно и да ходам уздигнуте главе, да кажу да сам луда, немогућа и опасна.
Спремна сам да будем једина девојка од скаја, изведена на суд, јер су се други посмрзавали.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
