Роди ме, мајко, са коврџавом косом, па ме гледај како се мрсим у животу!
Кад сам се родила, била сам најчупавија беба у породилишту. Ништа се није променило до сад, и даље сам најчупавија где год се појавим.
Коса ми је заштитни знак, али ме не штити!
Пустим своје браон локне да падају по раменима и изађем у град. Онда се заглавим на неким капијама, вратима од једног топлог стана где више нисам очекивана. И ја бих кренула даље, али не могу косу да отпетљам.
Заглаве се тако неки храпави прсти међу глатким власима да ми уврте мисли. Ушушкају се неке лоше идеје на темену главе и греју се, док је зима. Настанило се и неколико изговорених „волим те“ и никако да оду.
Једном сам волела једну коврџаву косу, која није била моја. И та коса је волела мене! Тако сам прво умрсила руку, љубав, па онда и своју косу. Спојила сам локну са локном и онда цео свет није могао да нас рашчешља.
Све се завршило тако што се он ошишао, а ја тражила увојке на скоро ћелавој глави. Кад их нисам нашла, кренула сам даље у живот да се обмотавам невољама.
Једне септембарске ноћи, један снажан човек ме је повукао за косу и на уво шапнуо: „Губим разум међу твојим праменовима.“ Тај исти човек је неколико недеља касније, кашљао све што је покупио са моје главе.
-Стегла си ме косом око груди, не могу да дишем!
-Ја сам рекла да сам цела умршена и да ту ништа не помаже. Обмоташ се цео мојим браон спиралама и чекаш да умреш.
-Сањам да поново имаш црну косу, да носиш црну чипкану хаљину и црне наочаре, да си намазала црвени кармин. Сањам, па не живим! Шта ми уради, црна жено моја?
Кад се заљубиш у мене овако испреплетену у све што не ваља, не можеш да побегнеш. Онда те попут ноћне море шчепа оно што ће да те убије – коврџава коса!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
