Борбена, а у исти мах сталожена, професорка српске књижевности и језика у прокупачкој Гимназији Марија Тодоровић неопозиво оживљава оно што је за српског ђака представљао професор на почетку прошлога века. Она је носилац енергије сваког часа који одржи, али и магнет који знањем, приступом и преданошћу себи вуче пажњу и енергију ученика.
Свој посао описује као можда најлепше могуће осмишљено занимање духа, јер има задатак, како каже, да усмери децу ка извору њиховог аутентичног постојања и бивствовања.
– Бити професор књижевности у 21. веку је прелеп посао. Највећи покретачи су ми деца. Намерно кажем деца, а не ученици, јер њих првенствено доживљавам као децу као што себе на часовима осећам као човека добре намере, да не кажем доброг човека (мало је гордо, зар не?) Али, они то мени дарују сваког часа и на томе сам им безгранично захвална. Моја љубав према деци је већа од моје љубави према књижевности. Сматрам, заиста, да је доброта највиши вид интелигенције коју ми рад са децом дарује. Не знам како ово звучи, али знам да је истина. – каже Марија.
Иако сматра да је просвета прва на удару пада моралних вредности, да су изазови у настави велики, будућност ипак види у деци и зато их охрабрује да верују, надају се и воле.
– Сматрам својом личном одговорношћу да јасно и гласно кажем шта мислим, поготову када знам да је намера из које то радим добра. Вера да добро не може никоме донети зло (када дођу тренуци да то и не изгледа баш тако, ја им већ видим крај и само сачекам да откуцају минути и дани своју заблуду и баце је у заборав) ме просто охрабрује да будем оно што јесам без обзира на све. Изазови су велики, али као и увек, деца су наша будућност и једина нада да ћемо опстати и остати људи. – каже ова професорка књижевности.
Као један од изазова намеће се и дигитални свет, али Марија и у Интернету и друштвеним мрежама види могућност да се развије креативност или нешто научи. Још једна од лекција је и то што се млади људи уче да јавно изразе своје мишљење без страха од негодовања, као и то да је и у животу и на мрежи најважније бити оно ко јеси.
– Дигитални свет попут мача и оштрице ножа, може донети глад или хлеб. Велике су предности данашње омладине која може доћи до информације у сваком тренутку путем мреже. О томе сам ја сама као дете маштала! Задатак васпитача је да их као и у свему, и у томе усмери да то буде на њихову корист, а не на штету. Свака добра ствар се може изопачити у своју супротност, јер насупрот сваке врлине стоји грех који је негира. Треба само деци помоћи да изаберу правилно, наравно, својом вољом и одлуком. То сматрам својим личним задатком у настави. – каже Марија.
Њени ученици годинама уназад освајају пласмане на републичким такмичењима из књижевности и језика, а све је то вероватно зато што у својим предавањима не види ништа обично.
Своје часове дели на необичне и опет – необичне, јер сматра да не постоји „обичан“ час књижевности.
– Необично је све: кад каже шта мисли, па после несигурно подигне руку да пита да ли му утиче на оцену то што говори своје мишљење које се не слаже са мојим, или када се озари и насмеје после уписане петице, или када ми каже да су игрице ГТА уметност и да је зато написао тако леп рад о уметничком делу, када демантују једни друге, а највише волим кад их „посвађам“ и тако их, у размишљању, да л’ је крив или прав главни јунак оставим и после звона у жару расправе… Има пуно необичних ствари у којима са ученицима уживам. Понекад је то и сама тишина која прерасте у мук после неке испричане догодовштине којом објасним неки књижевни поступак у делу. То је свечани тренутак, попут аплауза, којим деца минутом ћутања одају пошту лепим речима. И то сам научила од својих професора. – каже Марија са осмехом.
О својим професорима књижевности говори нам најлепше као о људима који су у великој мери утицали на њену личност, али и поступке у настави.
– Њих сам увек највише волела и поштовала као људе. У њима је мој детињи дух налазио топлину и ширину, дубину и разумевање. Данас се трудим да то и ја дам својим ђацима. И данас се сећам тих часова професора Милана Коматине, Љиљане Денић, Зоре Поповић и Горана Максимовића касније, на факултету. – искрена је Марија.
Управо од њих научила је да је за рад ученика кључна мотивација професора, али и да је најбоља мотивација је љубав према истини и деци, јер, каже, деца јако осећају емоцију и мисао, некада и без речи.
Књигом, лепом речи и усмереношћу на критичко мишљење, професорка Марија подучава генерације можда најважнијој лекцији: да је потребно вратити се себи и „свом апсолуту од кога се све рачва у непрегледне лавиринте модерног животарења ван себе и онога што деца заправо јесу.“
Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка?
Бити Топличанка за мене значи бити храбар човек чистих руку и светлог образа. Данас само храбар човек може сачувати своје аутентично биће и своје корене. Душа нема цену- она је створена за вечност, а не за кратковеки ћар и уживање. Са моралом се не прави компромис. То сам научила од својих предака.
Ако би морала да изабереш једну, која је то књига коју сваки твој ученик треба да прочита?
Мимо наставе читам духовну литаературу. Библија ми је омиљена књига у коју је све стало од почетка света и века, са милион варијација које је објашњавају и тумаче. Да морам да бирам коју бих препоручила својим ученицима, изабрала бих ону од које је све и почело и у коју стају све књиге света, баш њу – Библију.
Топличанка ушива успомене. Ово је моја:
Овде бих желела да заувек сачувам свако дечије срце које ми се отворило са поверењем.
О изузетним женама Топлице читајте ОВДЕ.
Пишем и инспиришем.
