ДРАГАНА ЗЕЧЕВИЋ: ИЗВЕШТАВАТИ СА КОСОВА, ТО ЈЕ ПОНОС, ЧАСТ И УЗВИШЕНОСТ!

Foto: Dragana Zečević, privatna arhiva

Представљамо вам Драгану Зечевић: од студенткиње која се укључује у програм Радија 202 и девојке која из хобија покреће радио станицу до борбене и неустрашиве новинарке на Косову и Метохији. Драгана је дописница Вечерњих новости, ауторка бројних репортажа и незаустављиви борац за истину и правду.

Иако сматра да је у свету дигитализације и савремене технологије вест само трен, она не одустаје од писања.

Као заговорница тезе да се у новинарству треба држати основних чињеница и сагледавања свих актера без личних ставова, са негодовањем констатује да је у медијима све мање објективности, а више субјективности. Ипак, она у своју професију верује.

Foto: Dragana Zečević, privatna arhiva

Питали смо је о почецима у каријери, о новинарској сујети и значају медија у друштву данас.

Како си постала новинарка? Да ли је то посао о коме си сањала?

Иако је новинарство посао тј. професија о којој сам сањала одмалена у једној фази живота, заправо по завршетку средње школе и уписа на Технолошки факултет, мој живот је кренуо у неком другом смеру и мислила сам да ће мој сан из детињства да постанем новинарка остати само неостварена жеља.

Међутим, баш током студија, пошто сам углавном учила ноћу, слушала сам често и радио. Тада ми је најомиљенија станица била Београд 202 и емисија „Озон”, коју су водили сјајни Маринела Ашанин и Дарко Коцјан. Како је емисија била прилично отвореног типа са активним учешћем слушаоца, ја сам се често укључивала у програм, одговарала на питања и слала афоризме које сам тада увелико писала. Често су моји афоризми побеђивали и тако сам постала буквално активни члан екипе која реализује емисују.

О томе колико ми је радио био омиљени медиј у то време потврђује и то што сам касније, такође током студирања, чак и посла који сам радила, водила програм на приватној радио станици, заправо локалном радију који смо ја и тадашњи друг основали чисто из хобија.
Foto: Dragana Zečević, privatna arhiva

Иако је све то било аматерски, љубав према новинарству вукла ме је још више тако да сам на наговор пријатељице која је сматрала да имам талента за писање, наговорила да се јавим на конкурс за дописника Вечерњих новости, пошто је било упражњено место за дописника из Куршумлије. Тада сам уписала и новинарство у жељи да поред праксе научим и теоријске основе овог дивног и веома изазовног посла.

Да ли си радозналац по рођењу и опредељењу или те новинарство томе научило?

Искрено, морам признати да ми је основни мотив за бављење новинарством био жеља за правдом, бољим и праведнијим светом далеко више него што је то била радозналост. А радозналост се развијала са овим послом, али у оној мери колико је то неопходно за одређену причу и колико то она захтева али и пристојност налаже.

Шта је теже истраживање или писање?

Па размишљам да ли је теже истраживање или писање. Искрено рекла бих подједнако, мада је у данашњици, услед недостатка комуникације, мислим ипак теже бавити се истраживањем, а поготову што су и они који су надлежни за достављање информација све затворенији и недоступнији. Просто некада имам утисак да је завладала колективна помама некомуникације. Јер морам рећи, ма колико ми неко замерио, поједини политичари на локалу, када ово кажем мислим на терен који покривам, а то су Косово и Топлица, толико су се отуђили од народа, а о контакту са новинарима да не говорим. Ипак, срећом увек постоје и други извори информација, а на новинару је да се снађе и употреби своју довитљивост.

Која је најузбудљивија прича на којој си радила?

Најузбудљивија прича дефинитивно је била својеврсна екскурзија са колегом фото-репортером из редакције Драганом Миловановићем и екипом ББЦ телевизије, и то хеликоптером Кфор-а до кампа за обуку албанских терориста. Тада су нас одвезли надомак терена на којима су се обучавали припадници „ОВК”, али нам нису дозволили приступ њима. Шалим се мало, вероватно би узбудљивије било да смо и разговорарали са њима, али се све свело на комуникацију са војницима Кфора као посредницима.

Издвојила бих још једну причу, а то је одлазак на аеродром „Слатина” по уласку руских војника на Косово, који су заузели овај аеродром и разговор са њиховим командантом.

Foto: Dragana Zečević, privatna arhiva
Делујеш неустрашиво и слободно. Да ли је српска новинарка на Косову без страха и слободна?

Бити српски новинар на Косову и Метохији, данас нимало није лако, мада мислим да је далеко теже било претходне две, три деценије… Јер не само да су делили судбину српског народа, већ су српски новинари били ти који су били на удару Албанаца, јер су говорили о патњама свој народа. Управо зато и као члан УНС, али и као новинар који је на том, нажалост одувек трусном терену, морам да  подсетим на киднаповане колеге током 1998. и 1999. године на Косову и Метохији.

Њихова судбина, нажалост, до данашњег дана није расветљена, што говори о томе у каквом мраку и даље живи друштво у којем се киднапују и убијају новинари јер износе истину.

Друштво које се боји истине никада не може бити демократско нити одрживо на дуге стазе.

Али што се тиче новинарског рада на КиМ, наравно да није лако, али чињеница је да ни новинарство није лак посао, тако да је страх прва препрека са којом се морају изборити они који заиста професионално желе да се баве овим послом. То не значи да страха нема, али све док му се супротстављамо то је потврда да смо одани овој професији.

Иначе, морам да признам да сам ја, да искористим сада онај познати народни израз, одлазећи по терену широм КиМ, просто огледала, што је верујем случај и са осталим колегама са Космета.

Али такође морам рећи да је бити новинар тј. извештавати са КиМ за мене не само изазов, већ част и понос, а бити на том терену је некако, па могу рећи и захвално – али и узвишено!

Пратила сам све најтеже и најстрашније догађаје протеклих 20 година попут минирања аутобуса Ниш-експреса, убиства жетелаца у Старом Грацком, породице Столић из Обилића… Списак је заиста дугачак и да не набрајам све, али само морам да се подсетим да сам приликом бомбардовања Мердара, када су у својој кући касетним бомбама убијени Божин Тошовић и његова једанаестомесечна кћеркица, а супруга Марија тешко рањена у осмом месецу трудноће, после разговора са њом и сликања мртве девојчице у очевом наручју изгубила глас. Два дана нисам могла да повратим глас, али сам наставила да пишем.

Foto: Dragana Zečević, privatna arhiva
Шта је најзначајније што постижеш својим ангажовањем и радом?

Оно што ми је најдраже у овим послу јесте чињеница да доказујемо да још има хуманих и племенитих људи да оне мозда потиснути људске врлине ипак нису нестале. Заправо, најпоноснија сам на хуманитарне акције, помоћ болесној деци, сиромашним, заборављеним од свих.

Да ли је новинарска сујета стварна или мит?

Новинарска сујета, то је тема за читав роман, али из више томова! Шалим се мало, али чини ми се да она више није само одлика новинара већ многих, те да се та граница померила и до деце основношколског узраста. Али страшно је када сујета прерасте особу! Цитираћу професора новинарства који је рекао да су новинари универзалне незналице.. Они су за разлику од многих свесни колико не знају и колико је квантум знања релативан појам… И зато ћу додати ону парадигму, пуно класје спуста „главу“, а празно је уздиже.

Шта за тебе значи бити Топличанка?

Ух, ово је мени најтеже питање од свих… И морам добро да размислим… Шалим се мало, али као неко ко је рођен и живео на Косову и где и даље боравим можда чешће није баш лако одговорити. Али морам рећи да се ја декларишем као Косовка која живи у Топлици и да ми је Топлица уточиште. Топлица је по мени не само географски појам, односно област надомак Косова и Метохије, препуна природних лепота и извориште српске државности, место првих Немањиних задужбина, већ и стециште највећих јунака почев од Косовског боја и Гвозденог  пука па до оних јунака који су постали на ратиштима Српске крајине, али и Космета…И данас када видим споменике бројних другара и познаника осећам тугу, бес, али и понос.. Али осим храбрости, ТОПЛИЧАНИ су познати и по срдачности, гостопримству, људскости.. Укратко, и даље поседују људске квалитете који, нажалост, нестају.