Ključ u bravi okrenu dva puta. Pritisnu jače i s naporom odgurnu masivna vrata. Dočeka je dobro poznat miris. Dom. S olakšanjem uđe i zatvori vrata za sobom. Sad je na svom terenu. Pogledom pređe preko svoje sobe. Sve je onako kako je i jutros ostavila. Ustvari, sve je UVEK onako kako ostavi… To saznanje je sve manje raduje, svakim novim danom, priznade sebi sa uzdahom.
Draga lica gledaju je sa slika. Uokvirena različitim ramovima. Pažljivo ih je birala. Za Natašu beli. Ona tu boju voli. Bela je i njena maturska haljina na slici. Blistav osmeh, detinji još uvek, iako pokušava da frizurom i šminkom ostavi utisak starije devojke. Oči boje kestena. Kao njene. ,,Oči kao baka Ljubine!“. Još uvek se seća te rečenice kad su joj javili da je dobila unuku. Osmehnu se. Koliko je godina prošlo? Dvadeset. Dvadeset Natašinih rođendana… Dvadeset ručno pisanih čestitki na njeno ime. Povratnih – nekoliko… Nema se vremena. Pogled joj skrenu ka Dimitrijevoj slici. Za njega ram sa reljefom. On je u večitoj potrazi za zanimljivostima. Stalno je u pokretu, u nekim dešavanjima. Slika sa odbrane diplomskog rada. Student za primer. Ponosan i samosvestan. Takav je on… I sam sebi dovoljan.
Odmota dugačku maramu sa vrata i spusti je na fotelju. Da skuva čaj ili kafu… Nema danas volje da rešava tako teške dileme. Ostaviće tu odluku za kasnije. Spušta se na omiljenu fotelju. Fotelja je odavno bila deo nje. Sada je već sigurna da nas stvari ne oblikuju, već da ih vremenom, mi doteramo tako da liče na nas. Iako ih mi biramo karakterne crte naše ličnosti postaju njihova osobina. Zato tu fotelju i voli. Ona joj pomaže da bude to što jeste. Prepoznaje je. Čuva. Pruža utočište. Teši. Raduje se sa njom. Razume .
Spusti ruke na krila. Staračke. Nove neželjene fleke se sve češće pojavljuju i ne odlaze. To je i danas zaključila kad je potpisivala ugovor. Kada su i oči troje mladih ljudi bile uprte u njih. Zastidela se tada, a onda shvatila da nema razloga za to… Oni znaju da je ona stara. Takvom je vide. A ona… Sećanje je odvede u neki njen prvobitni život. Vesela, nasmejana, puna volje i šale. Zaljubljena. Srećna. I sada tu sebe čuva negde unutra, ali pod teretom godina, i života, i zaborava, sve manje je viđa na sebi…
Još jednom pređe pogledom po sobi. To je to. Pored fotelje je strpljivo čekao kofer. Bordo boje. Velik i pun. Nije bilo lako odlučiti koje stvari staviti u njega. Šta da ne staviš kad si u sve sebe ugradio? Koji deo sebe da ostaviš, da ga se odrekneš… Da izdaš. Godinama predmeta oko tebe ima sve više, ne zato što su ti preko potrebni za život, već zato što ti trebaju da bi živeo. Da ti kažu da si bio mlad. I lep. I potreban drugima. Da si i ti bio nekada zanimljiv i da si imao preokupacije… Neki hobi kome si se sversrdno davao… Neke slike koje si naslikao vođen nekim idejama, razmišljanjima… Letovanja. I ti si voleo, mislio, stvarao. I ti si bio potreban nekome. Bio si nekome važan. Da si imao i stvarao život…
Gleda uspomene sa putovanja. Fotografije udenute u staklo vitrine. Cik- cak ivice. U uglu naziv fotografske radnje. Zamagljeni pogledi. Uredne frizure. Cvet u kosi. Maramica odmereno izvučena iz revera. Nekada su detalji bili od presudne važnosti, uzdahnu Ljuba. Danas … Važne su samo velike stvari. Velike želje. Velike mašne. Velika svetla…
Umoran pogled joj se ponovo zaustavi na slikama unučića. Svojih unučića. Neće ih poneti u svoj novi…dom?( Kako strano zvuči topla reč.) Neće ih poneti. Ostaviće ih ovde gde im se radovala, tugovala zbog njihovih tuga, nadala se njihovoj sreći, ponosila se njihovim uspesima . Ovde je željno iščekivala njihov poziv, razglednicu iz neke daleke zemlje… Dugo bi ih razgledela i analizirala bi danima rukopis. I činilo joj bi se da gleda u to milo lice koje ih je pisalo. Bila bi srećna što su se setili svoje bake. Bila je nekome važna. Potrebna. Zato će ih ostaviti ovde gde je živela za njih. Dovoljno dugo. I otići će tamo gde će živeti za sebe. Da sebi bude potrebna. Da sebi bude važna. Bar još neku godinu …dok ne postane samo sećanje.
Autorka: Ljiljana Sokolović
Topličanka je duša od žene.
