Како можемо бити нормални у свету у коме нам још као деци одузму слободу и простор. Онда када у напону снаге и енергије која струји кроз нас треба да попут младих ждребаца јуримо бескрајним пространством и празнином, угурају нас у школске клупе и свим силама се потруде да нам ту енергију спутају и укроте.
Увале нам свеске и оловке и пуну торбу уџбеника и …… благо нама. А свеске су премрежене, квадратићима, малим линијама, великим линијама, чак и оне нису беле и празне, нити шарене и веселе као дечја машта…
И тако време пролази, навикнемо се на тако укроћен и умрежен живот, па онда и ми кротимо своју децу, онако како нам оставише у аманет претходни, а све зарад лажне удобности назови цивилизованог живота….
Слободу смо до те мере заборавили и одбацили да више не примећујемо како грчевито трзамо, скакућемо и лепршамо по златном кавезу, а о слободи сањамо у неком још неукроћеном пределу свести, који упорно потискујемо, али који нас кљуцка изнутра и чини несрећним.
И када у неком тренутку подигнемо поглед да у празнини бескрајног неба одморимо очи, тамо нас сачекају пресликани бескрајни графикони наших дечијих свески, претумбани и преплетени у овакве слике…
Aутор: Душан Влаховић
Топличанка је душа од жене.
