Kojim pismom pišete? Je l’ više volite da čitate ćirilicu ili latinicu? Šta vam je lakše? Je li to stvar navike? Pitam vas, jer mi se nije jednom desilo da me napadnu što koristim latinicu. Kako me nije sramota, pa ja sam profesorka srpskog jezika!
I ‘ajd’ sad ti objasni da su i ćirilica i latinica zvanično pismo u našoj zemlji.
Sa pet godina sam naučila da čitam i pišem ćirilicu i latinicu. To je bilo ’92. godine. Niko nije pravio pitanje. Celu osnovnu školu smo pisali pismene zadatke na ćirilici, a ispravak na latinici ili obrnuto.
Informatičko opismenjavanje za mene je počelo u sedmom osnovne. Na prastarim pekomima. Sve nadalje se nekako spontano učilo na engleskom, pa onda i na srpskom – na latinici.
Mogao si da pišeš šta si hteo i na kom si pismu hteo. I uglavnom sam, ne razmišljajući, pisala i na jednom i na drugom.
Sve dok nije došao Internet:
A što ti pišeš na latinici? Zbog takvih kao što si ti naš će jezik propasti!
Ma ‘ajdeeee?! Baš će zbog mene.
Evo da kažem i to, kako ja shvatam srpski jezik. Svoj maternji jezik.
Prema latinskoj izreci „Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš.“ U toj piramidi osnovu čini maternji jezik, a sa njim i svest o sopstvenoj vrednosti. Odgovor na pitanje zašto je bitan maternji jezik leži u upravo u ovoj odredinici „maternji“. Jezik je naša veza sa onim najznačajnijim, majkom, a tako, simbolično, i sa svim onim što rođenjem ne biramo, a doživotno nas određuje: pripadnost jednom narodu.
Mnogi veruju da nas to što nekom narodu pripadamo ograničava, izdvaja od drugih ili sputava. Istina je da građani sveta postajemo upravo onda kada postanemo izvrsni poznavaoci onoga odakle smo potekli. Poreklo nije samo mesto ili država rođenja, to je tradicija, kultura, umetnost jednog naroda i sve ono što su ljudi – stvorili.
Kada dobro poznajemo svoj jezik i ono što su ljudi, koristeći jezik, stvorili i neprestano stvaraju, mi zapravo otvaramo sebi vrata u svet bogatstva duha i uma. Učeći se strukturi maternjeg jezika, prirodi i poetici književnosti (i narodne i autorske), mi učimo o sopstvenoj duši i prirodi.
Za strane jezike kažu da se, jednom kad se nauče, nikad ne zaboravljaju, poput vožnje biciklom. Maternji jezik, u tom slučaju, predstavljaju naše ruke i noge, naša glava i, koliko god sentimentalno zvučalo, srce. Psiholozi, a posebno proučavaoci razvojne psihologije, tvrde da je maternji jezik i ono gugutanje i tepanje koje majke upućuju svojim tek rođenim bebama. Osnove maternjeg jezika oni nalaze i u prvim majčinim osmesima i milovanjima. Posebno ističu značaj govorenja i tog „razgovora“ sa bebama, čak i onda kada su u stomaku, jer kažu, tako beba najpre otkriva svet i svoju sigurnost u njemu.
Maternji jezik je tako temelj za sva ona druga svetska znanja i čuda koja će budući čovek tek otkriti. Posebno je vredan onda kada nemamo priliku da ga svakodnevno koristimo, a najviše vredi kada smo dovedeni u situaciju da ga moramo sačuvati od sopstvenog zaborava.
Možda najznačajnija odlika maternjeg jezika jeste ta što se ne može nikada do kraja naučiti. To je neiscrpno blago sa kojim se svako od nas rodi i prostor za beskrajno upoznavanje sebe, svog naroda, a samim tim, i čoveka uopšte.
I na ćirilici, i na latinici.
Zbog te širine, zbog toga što poštujem oba pisma, ali i volju i slobodu svakog čitaoca da izabere na kom će pismu čitati naše priče – TOPLIČANKA JE I NA ĆIRILICI I LATINICI.
Sa desne strane svakog teksta nalazi se prozor za izbor: ČITAJ TOPLIČANKU I NA ĆIRILICI I NA LATINICI i tu mogućnost da izaberete ćirilicu ili latinicu.
Čitajte sa uživanjem!
Pišem i inspirišem.
