Kako su se pisala ljubavna pisma nekad i da li ih piše neko sad? Zvonko Prelić u svom maniru nastavlja pripovedanje o romantici iz prošlih vremena.
Zagledali se Danilo i devojče lepojče u mene, i ne trepću, a ja dalje:
– Eh, dečice moja, kad ti srce zatreperi, kad ti oko zaigra, kad ti dušu oblije neka milina, kad nešto gledaš a ne vidiš, kad nešto slušaš a ne čuješ, kad nešto misliš al’ ne znaš šta – e, to te je „uhvatila“ ljubav…. koja traje, traje, traje….
Ume ona da te „ošiša“ i mladog momčića, a i velikog momčića, pa i nešto vremešnijeg, kako se kome zalomi. I da vam kažem, najlepša je, a i najviše se pamti, ona prva ljubav, kad imaš 14-15 godina.
Neću, deco, da vam pričam o ljubavi, malo sam omatorio, ali nisam zaboravio, nego da vam kažem kako je to tada bilo i kako smo „ljubavisali“ pismima.
Nismo svi bili vešti pisanju, tako da su glavni bili naši drugari koji su znali da pišu, među kojima sam i ja spadao. Malo van teme da vam kažem da sam i đacima pisao pismene radove, ali uz obavezno pitanje za koju ocenu, jer ne može da se desi da neki tutuban dobije peticu, a nastavnik dobro zna njegove mogućnosti, i za takvu ocenu sam prilagođavao sastav.
Udaljih se malo, a i drugari koji su imali lep rukopis su bili na ceni, tako da je onaj ko je pisao pismo kao naručilac učestvovao sa najvažnijom stavkom – sa ljubavlju, njegovo je bilo da voli a koliko je voleo, zavisilo je od toga kakvo pismo je napisao. Ja po rukopisu sam bio u zadnjoj kategoriji i moj je bio kao „svračije noge“ kako se jednom slikovito izrazila nastavnica srpskog dok se mučila da razabere – šta je učenik hteo da kaže.
I pisalo se na lepom papiru koji se posebno kupovao u knjižarama sa takođe lepim kovertom sa srcima ili drugim ljubavnim motivima, a za devojčice su imala i mirišljava pisma ili su ih nekim ukradenim parfemom od majke naknadno namirisale, a takva pisma smo željno mirisali i kad mirisa nije bilo, ali za nas ga je uvek imalo.
Reči teško naviru, sve bi – a ne znaš šta da napišeš kad si zaljubljen, samo ti je njen lik pred očima, a ti samo želiš da je držiš za ruku, i ne možeš da razumeš kako to da ona nema pojma da je ti voliš, a ti bi život za nju dao.
Ta mladalačka patnja ume da bude žestoka, lično sam je iskusio, ume da te obuzme, ume da traje – ta prva ljubav zaborava nema. Pa nije džabe i u pesmama opevana.
Ja kao vičan peru, uživao sam ugled kao pisac takvih pisama. Udešavao sam, ga po volji zaljubljenog i svi smo to grupno čitali, navijali i slobodno da kažem patili sa zaljubljenim nam drugom. Kod tih lepih pisama ocenjivala se i ljubav – lepše pismo veća ljubav.
Iako smo se kuražili da takvih među nama nema, lagali smo, svi smo mi prošli kroz taj period odrastanja. Svi smo patili zbog ljubavnih jada, neko manje, neko više, ali baš svako, i ko kaže da nije da znate da laže. Moj brat Pera, poznati ljubitelj ljubavi, video je da mu jedan drug pati zbog neuzvraćene ljubavi pa je intervenisao kod nje – šta intervenisao pripretio da će da je bije i izgladio stvar – i živeli su srećno u braku.
Ta pisma koja su pratila naše odrastanje čuvana su lepo upakovana u našim stvarima i našim srcima, a njihova sudbina zavisila je od naše sudbine, ili su čuvana ili uništavana, zavisno od toga kakvu smo srećku izvukli na vrteški života – za ceo život.
Neko je izvukao glavnu nagradu, neko nešto lošiju, a ima i onih koji su dibidus omanuli. Ali to je život….. život sa svim vrlinama i manama.
Nisam pisao o samom pismu jer takvih ima koliko hoćete, nego o ovome što su ta pisma izazvala, a van svake ljubavi je jedna ljubav, o čemu ću vam, deco, drugi put pričati.
Danilo i ti, lepojko, šta ste zinuli, ovo što ću vam pričati biće o ženi – kraljici, carici, junaku, heroju, mučenici, veseljaku, o ženi divu – pogađate, biće to priča o MAJKAMA.
Autor: Zvonko Prelić
Topličanka je duša od žene.
