Прва асоцијација на сликарку Јелену Митић је „Black fox“. У овом уметничком пабу свакодневно расту и уметност и забава, са акцентом на „расту“. Јер је свако ко је био у Јеленином друштву морао дословце схватити значење речи „раст“.
Јелена се не крије иза пароле, она иступа напред са „Можемо да правимо добре приче заједно!“, па је сада већ њена кућица, како из милоште зове арт паб, познато место по хуманитарном раду. Јелена каже како све што раде – раде из жеље да помогну људима са добрим намерама и зато што уживају да се радују са људима, и да је то оно што њу чини живом у Прокупљу.
Осим хуманитарних акција, у пабу се увек може рачунати на забаву и уметност – и то ону праву уметност.
– Из мог угла гледано, уметност уопште је у Србији остала дубоко негде затрпана шундом. Што не значи, наравно, да не постоје људи пуни ентузијазма. Они стварају, али на маргинама културног живота. Надам се потајно да грешим. Могуће је да ће зрелији и искуснији да дају прецизан одговор где смо и шта чинимо да бисмо се уздигли над муљем. У свету је уметност на завидном нивоу, у Србији таленти чекају своје сунце. А има их, много. – каже Јелена.
Можда је баш због тога „Black fox“. уточиште за многе младе прокупачке уметнике, па и за саму Јелену која слика и припрема нову изложбу под називом „Корени.“
– Спремам изложбу под називом „Корени.“. Тренутни атеље је кућа мојих предака у Горњој Топоници, надомак Прокупља. Гајим посебне емоције и дубоко поштовање према овом дому. У тој кући сам провела велики део свог детињства и она у мени производи добре вибрације и сећања. Заиста је доживљавам као место за бег од реалности – моја је „кула од слоноваче“. Зато сам је и одабрала за место у ком ћу стварати. Тематика је јасна. Почела сам да радим и препустићу се – видећемо на крају шта ће ме стићи или шта ћу ја да ухватим. Стварам у потпуној слободи, па нека ме она води до момента спремности да своје радове (емоције) покажем јавности. – прича нам ова сликарка.
Можда случајно, а можда и баш са намером, Јелена припрема изложбу са овом тематиком након једног искуства – затварања паба и одласка у Норвешку прошле зиме.
– Норвешка ме је, дефинитивно, научила да треба много да волим оно што имам код куће. Норвежани су доброћудан народ које одликује скромност и љубав према ономе што имају . Може се много научити од њих. Патила сам за својом земљом и оним што сам оставила овде. Лагала бих када бих причала о идили. – рекла нам је Јелена.
Тако се сада, као од самог отварања у пабу окупља урбана екипа Прокупља.
– Било је у нашој кућици свега, они који прате наш рад знају о чему говорим. Пресрећна сам што људи прихватају оно што им од срца овде нудимо. Надам се и у будућности супер причама! – рекла је Јелена.
Питали смо Јелену: Шта за тебе значи бити Топличанка?
Шта за мене значи бити Топличанка? Хм… значи бити храбра, аутентична, способна, борбена, ведрог духа. То су карактеристике људи из нашег краја.
Значи бити поносна на историју овог краја Србије.
То је оно што смо, чини ми се, сви „повукли“ од предака.
Топличанка ушива успомене. Ово је моја:
– Много је успомена …
Ја ћу да ушијем успомену на моменат када смо отворили мој муж и ја Арт Пуб „Black fox“. у народу познатији као „Шубина кафана“ и покренули лавину позитиве. После тог момента, лепе приче (успомене) су се низале саме.
Пишем и инспиришем.