Неки мисле да је Осми март само фора да цвећаре зараде и да се колектив провесели у неком ресторану.
Човек обожава Жену од како је света и века. Последњих сто година Жена има и свој светски дан. А шта ће јој, ако је само један? Кад си Њено величанство – Жена не смеш да пристанеш на мање од целогодишњег (и целоживотног) обожавања. Ал’ прво мораш саму себе да волиш, јер је тако лепо бити Жена.
Неки мисле да је Осми март само фора да цвећаре зараде и да се колектив провесели у неком ресторану. А у ствари, не виде да је у двадесетом веку Жена добила право на трудничко боловање, право гласа, исту плату за исти рад, право да мисли и све што мисли каже, право да се оствари као личност – а не само као кухињска машина за рађање деце. Жена, пчелица радилица, добила је своје право да засија – на филмском платну, на телевизији, као шефица, као све што пожели. То не може засенити никаква цвећка. (А богами, ни теревенка у кафани.)
Жена је одувек била све и одувек су покушавали да је сместе у ону другу категорију – СВАШТА. Од давнина процењивана кроз физичко, кроз могућност да роди, усиса, опере и скува, великим корацима, у равним ципелама или на штиклама – Жена је закорачила у 21. век. Ја још не могу да поверујем да данас постоје људи који кажу: „Жени је место у кухињи“. Или: „Шта ће ти мастер, рађај децу!“ или „Ево вам ваша еманципација, сад рмбачимо и на послу и код куће!“
Недавно је једна жена рекла: „Осми март? О, па немам неки дефинисан став о том празнику, али може поклон!“ И ту ме је спуцало. Како смо од Жене на почетку 20. века, од Жене са великим Ж која се бори за свој глас (у сваком смислу) стигле до жене (а гле, мало ж) којој је доста један каранфил и коју мрзи да изађе на гласање?
„Али, недеља је“, рекла ми је. „То ми је једини слободан дан. Морам да оперем веш и да опеглам све оно што се нагомилало. Треба да скувам ручак за наредна три дана. Ако стигнем, да се поиграм мало с овим мојим дететом. Како мислиш да стигнем на гласање? И без мене ће изгласати исто!“
Није крива наша Жена. (Да, велико Ж.) Није крива, јер се код нас и даље од ње очекује исто као и пре 100 година. Да заврши све обавезе у кући, па после, ако хоће, нека гласа, студира, ради. Може све, ако за ручак има кувано. Можда негде на Западу она може да буде канцеларка или председница државе, код нас ће јој процењивати право и на женски род тих титула. Код нас ће је осудити ако пожели да напредује у послу. Код нас ће је салетати подстицајним слоганима да роди. „Рађај, не одгађај!“ Шта знам, ја некад не могу да не одгодим јутарњи аларм за буђење, а камоли тако велику животну одлуку. Негде сам прочитала да је за Жену једино више поражавајуће од тога да је посматрају као сексуални објекат, то да је тако не посматрају. А јесте ли пробали да у Жени видите особу а не пол?
Ево – Жена је биће. Живо створење. Она има плућа која дишу. Она има срце које куца. Она има главу која мисли. На њеним костима је месо. На њеним мишићима – кожа. Она је некад била девојчица. Играла је жмурке и правила колаче од блата. Учила је да пише на зиду дневне собе. Мама и тата су је облачили – час у хаљинице са чипканом крагном, час у шарене шушкаве тренерке. Она је ишла у школу. Са своје две ноге и своје две руке. Учила је таблицу множења и дељења. Учила је разноразне таблице и табеле. Ту је негде на крају основне школе схватила да постоје калупи у које покушавају да је сместе. Помало се отимала, помало пристајала. Из девојчице у девојчурка, па у девојку – до Жене. Са свим обавезама, улогама, правилима и правима – до Жене.
Недавно, у породилишту, једна Жена ми је рекла: „После маратонских контракција и одједном „хитног“ царског реза, прво сам помислила како је баш тужно то што сам родила девојчицу. Јер ће се онда и она једног дана мучити овако као ја. Како је само лакше кад си мушко!”
„Да, али је много лепше кад си жена.“, рекла сам јој.
Јер Жена је, ма шта ко рекао, ипак институција. Можда и највећа институција човечанства. Јер само жена може бити мајка. Јер само жена може бити тетка. Јер само жена може бити сестра. Јер само жена може бити бака. Замислите само свет без свих њих. Мене та празнина заболи као да ме је неко шутнуо у стомак.
Сетите се тог осећаја кад следећи пут кажете: „Ма, доста јој је и један каранфил.“
Сетите се тог осећаја кад следећи пут кажете: „Ма, доста ми је и један каранфил.“
Пишем и инспиришем.
