Ветрови у гласу

Књижевница, славни романсијер, бајкописац, есејиста и преводилац Гроздана Олујић преминула је у 85. години у Београду, саопштило је Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу “Адлигат”.

Са великом тугом и поштовањем према стваралаштву ове изузетне жене, Топличанка вам пише о њеном роману „Гласови у ветру“.

Роман Гроздане Олујић „Гласови у ветру“ овенчан је НИН-овом наградом за најбољи роман 2009. године.

Пажљивом читаоцу немогуће је не препознати Гроздану Олујић у сваком пасусу романа, у свакој реченици или синтагми. Тема око које је изградила читав један нови свет исплетена је митским, бајковитим, лепршавим. Препознатљив стил бајковитог, баршунаст и сликовит израз само су неке од основних одлика романа.

Пред читаоцем се отвара један, ни по чему обичан, породични роман. То је хроника једне породице, претрчавање преко успомена, па опет пузање по магловитим ходницима младости и детињства. Ова породична хроника подсећа на недовршену бајку за одрасле. Главни јунак се не сусреће са аждајама или злим вештицама нити поседује чаробни штапић или пасуљ, али удео фантастичног је очигледан. Управо на фантастичном и почива комплексна прича о исконској човековој потреби да негде припада, да зна ко је.

Данило Арацки, Мали Риђи, главни јунак романа, оличење је борбе и игре памћења и заборава. У једној њујоршкој ноћи, која траје неколико живота, он лута ходником времена у потрази за собом. Питања се сама намећу: Ко смо? Где смо? Зашто смо?

Једини његови водичи су Карановски летопис, албум са породичним фотографијама и сени мртвих предака које га прате у стопу, и наравно, Дневник у коме он, клизећи низ родословно стабло Арацких, покушава да врати време, уверен да се судбине њихове из поколења у поколење не настављају, већ понављају, као нечија сурова шала, да живот човеков има онолико смисла колико му он сам да, ако у међувремену не заборави ко је.

У овоме се крије суштина Даниловог трагања, и можда, пишчевог приповедања. То је окосница романа – тема о човековој припадности, о проналажењу сопства, о парадоксу да су нам управо корени неопходни да бисмо били слободни, да бисмо знали од чега смо саткани.

Суптилно, нежно, као да пише за децу, списатељица је изаткала мрежу истина и оних могућих истина о човеку, о породици, о смислу постојања, о смислу трајања, памћења и заборављања. Откривши у главном јунаку страх од заборава, који је већи од страха од смрти, она је нашла свој начин да проговори, и то управо кроз гласове у ветру, непоуздане, танане и нестварне Данилове саговорнике, а опет једине који то јесу – поуздани, снажни и стварни. У том надигравању и надметању стварног и оног могућег стварног списатељица као да се поиграва са питањима која носе животну тежину. Збуњује свог јунака, читаоце, па и себе и показује се у светлу још једног од саиграча, а не као неко ко ту игру води.

У асоцијативном смењивању слика и догађаја она је изложила не само историју једне породице, већ и историју једног народа, једног друштва кроз читав век. Приказујући промене и догађаје који се опет, на известан начин, у друштву понављају, враћа нас на Данилову помисао да се ништа у животу не наставља, већ понавља.

Ненаметљиво, пратећи испрекидани ток мисли главног јунака, пред читаоцем се отвара шарени, недовршен ћилим историје једног друштва, једне породице и човека који покушава да пронађе своје место, у том друштву, у тој породици, и на крају, у себи. То је покривач изаткан од збуњених представа о свету, о човеку, о истинама и заблудама које откривамо и градимо, препун питања о смислу постојања, о бесмислу пролазности.

Главном јунаку, као ни читаоцу, не нуде се универзални нити апсолутно тачни одговори који би довели до магичног разрешења. Напротив, на крају романа списатељица оставља још једно питање као могућ одговор на сва претходна – Није ли магично разрешење управо у тим питањима, у томе да магија постоји, а да разрешења нема?