Чему ме је Фејсбук научио

0

Друштвене мреже су чудо, али корисно чудо. Пре неки дан ми се на фејсбуку појавила фотографија од пре 5 година: моје прво путовање са ћерком. Имала је десет месеци, пријатељица и ја смо се са бебом храбро отиснуле на десетодневну авантуру по Европи.
Гледам ја фотографију, не препознајем себе, а ћерку још мање.
Кића, како сам је звала, од бебе враголанке израсла је у девојчурка.
Куда одлетоше све те године, и како? У чему? Како ли сам провела тих првих пет година њеног живота?

Сви ми, док подижемо децу, за њих имамо велике планове и жеље: да науче стране језике; да се успешно школују; да се добро запосле и имају сопствене породице.

У мору свакодневних обавеза, у лудилу живота, недоумица, проблема, заборављамо да је сваки дан који прође заувек изгубљен и да се никада неће вратити.

Заборављамо да упијамо сваки тренутак њиховог одрастања, а сваки је јединствен и различит од претходног и следећег.

Бринемо, трудимо се, поредимо себе са другим родитељима а нашу децу са туђом децом.
И онда нам једног лепог дана фејсбук сервира фотографију од пре пет година: а на њој као да је неко други.

Поносна мајка која очито појма није имала, и слатка беба
Да ли сам тада могла да претпоставим какав ће нам живот бити, колико ћу глупости направити, времена изгубити, колико ћу грешака направити? Можда.

Зато, због тог фејсбук подсетника “на данашњи дан пре пет година”, због свих наредних подсетника који ће ме сећати на грешке које сам правила и на време које сам протраћила, желим да пробам да за промену будем паметна и срећна:

Јер
1. Нико није савршен. Важно је да се у сваком моменту трудимо онолико колико реално можемо. Сви смо различити, наша деца су различита, наши животни путеви су различити. Правило је – да нема правила.

2. Ако ми нешто заиста смета, покушаћу то и да променим. Промене су једини начин да ми у животу буде боље, а ако мени буде боље, биће и мом детету.

3. Нећу се бавити другим људима или туђим ставовима. Мој живот је моја ствар. Правила одређујем ја и нико други.

4. Ја сам добра мајка. Нисам добра куварица, али то није најважније. Моје дете ионако највише воли да једе шпагете без икаквог прелива, и – качамак.

5. Деца праве глупости. То не значи да сам лош родитељ. То једноставно значи да су деца – само деца.

6. Нервоза не служи ничему, не помаже и на дуги рок само ствара додатне проблеме.

7. Често помислим да је родитељство изузетно тешко и напорно. И јесте.

8. Понекад морамо и себи да удовољимо. Прљави судови, неиспеглан веш, кућа у хаосу? Па шта? И ми мајке имамо душу.

9. Деци су важне мале ствари: одлазак у биоскоп, кокице, загрљај.

10. Све је могуће ако то заиста желимо. Живот је чудо.

Имајте увек у виду да у животу, као и на путовањима, није најважнији коначан циљ, већ само путовање.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!