Понекад помислим да ми жене стварно нисмо нормалне. Или можда ја нисам нормална. Или је заправо то што радимо, и што смо у стању да урадимо, сасвим ок.
На крају крајева, једном се живи!
Возим ја тако са посла, гледам на сат, имам форе још 15 минута. Обично журим – јурим, али данас ми је кући ми са дететом бебиситерка па сам мало опуштенија.
Иначе баш сам јуче са колегиницом причала о томе како ниједној жени не треба дати :
могућност да од посла до куће оде било где,
да се шета са новцем или картицама,
уопште, да уђе у било коју продавницу, а чак и самопослуга може бити изузетно опасно место.
Ова правила посебно треба да се примењују:
у децембру и јануару, због новогодишњег лудила и распродаја,
пошто је добила плату,
у данима који претходе женином рођендану (е баш бих могла себе да частим са… – попунити празно место)
Кад мало боље размислим, ова правила треба примењивати током целе године.
Но, добро. Возим ја дакле ка кући. Пут је прилично безбедан, односно успут ми је са десне стране само један феноменалан тржни центар.
То јесте изузетно опасно место за све жене, али се обично тешко нађе паркинг, тако да није толико опасно.
Додуше, жена решена на све увек ће се негде, некако паркирати. Ја то добро знам.
Одједном, на семафору, ауто ми сам скреће лево. Као да га нека невидљива сила вуче у правцу продавнице кућне технике, баш преко пута тржног центра.
Откуд то? Уопште нисам планирала да идем тамо.
Добро, јесам размишљала, али волан је смотао неко други мајке ми!
Дакле, ја сам у аутомобилу који се сам довезао испред продавнице. Сам се упаркирао, и онда шта ћу друго него да уђем.
Ја не улазим, утрчавам, јер ми је преостало само 10 минута слободног времена.
Ноге ме саме воде до полице са стајлерима за косу.
Зашто? Немам појма.
Можда зато што сам баш стајлере тог јутра гледала по нету.
Као и већина жена, желим да имам чаробну косу. Односно, желим да изгледам као да нисам ништа посебно радила са њом, а она пада у меканим сјајним локнама по мојим раменима.
“Ма нисам је уопште фенирала, само прођем прстима и то је то (I woke up like this)”. Живим за тренутак када ћу околини моћи да сервирам такву бајку.
До сада сам набавила све, али баш све што су ми икада фризери и трговци понудили.
А то су:
Разне пене за косу, спрејеви за волумен, учвршћивање фризуре, гелови.
Имам два фена.
Традиционалне четке.
Имам пресу стару десетак година, па пошто то више ништа не ваљда јер нове пресе чуда чине, имам и најновији модел.
А, да, између те две, купила сам још једну, ту је, у купатилу, на врху ормарића.
Имам и “curler”, невероватну справу за мучење која сама увуче прамен косе и направи божанствену локну.
Имам четку која пегла косу.
Ето, имам све.
Али… пре неки дан, колегиница ми наприча да постоје фен/четке са мотором тако саме мотају косу. То је у ствари то оно право за мене. Не бих више морала да мучим зглоб, дивота!
Уопште не планирам да је купим, бар не у скорије време. Стварно нема разлога, нема потребе.
И прескупа је.
А можда се и ошишам. Можда.
Елем, преостало ми је још осам минута слободе.
Тотално мимо своје воље корачам према полици са предметом мојих снова.
Грабим кутију. Размишљам да ли ми је то чудо стварно потребно.
Имам још седам минута, то дефинитивно није довољно времена да бих се одлучила.
Најбоље би било да питам неку продавачицу за савет. Срећом по мој буџет, њих никада нема кад су вам потребне.
Но пошто се чуда дешавају, гле ево једне, прилази ми, и то са пријазним изразом на лицу!
Слободна је.
Разуме се у стајлере.
Брза је.
Није могуће да се ово мени дешава!
Не знам зашто уопште поредим два модела стајлера.
Чујем себе како изговарам – “узећу овај.”
Наравно, онај скупљи. Зашто? Па ваљда је бољи чим је скупљи.
А, зашто уопште поред два фена две пресе и свега осталог, узимам и стајлер?
Не знам. Као да то нисам ја.
Ипак, хватам се за новчаник, вадим картицу, плаћам.
Све се надам, предомислићу се у последњем тренутку, то би била мудра одлука.
Ипак, не.
Шта ако се прода?
Шта ако је баш тај стајлер решење које сам тако дуго тражила?
Улећем у ауто, газим папучицу за гас.
Бебиситерка је отишла. Дете је намирено, најзад спава. Улећем у купатило, перем косу. Истина је да ми је била чиста јер сам је јуче прала.
Али ја морам, баш морам да испробам нову играчку.
Годинама сам чекала на овај тренутак.
Ово је мојих пет минута (добро, мојих сат времена колико ће ми требати да се претворим у богињу лепоте).
Дакле, четка сама мота косу тако што на њој треба стиснути сиви прекидач. Чек, има два сива прекидача. Аха, један за један правац мотања, други за обрнути правац. Одлично! Једино што никако да набодем који да притиснем, јер као да оба служе за оба правца. Нема везе. Четка мота, мота… еееј, умало да останем без скалпа, ова справа нема милости! О, да, ако желим да зауставим мотање, морам да пустим прекидач. Рефлекси ми нису као што су били, палац грчевито притиска сиви тастер, ако не укључим мозак током ове деликатне операције, неће ваљати.
Можда би било добро да прочешљам (да се тако изразим) јутјуб, сигурно ћу пронаћи снимак где се лепо види како се ова дивота користи.
Аха… види ово… хеј, па ово је једна од мојих омиљених блогерки. Има прекрасну косу до пола леђа… и најновији модел ултрасоничног стајлера који уопште, али уопште не изгледа као мој… Па ово је много боље. Види ти њу, како мота, а држи га са два прста… Која лепота, које чудо технике… колико ли кошта… Ајао… па за тај новац могу сваки дан до краја живота да се фенирам по најбољим салонима!
Хммм… има ли тога да се купи код нас можда?
Шта сам оно беше рекла на почетку? Ми жене можда нисмо сасвим нормалне?
Јесмо, јесмо. И деси нам се да прикочимо.
Ето, ја, на пример.
Пре неки дан кљуцам по Амазону, тражим неке много битне ствари. Од једне до друге, а све некако вуче да гледате даље, свашта сам пронашла, и све ми је требало.
Миц по миц, направим ја врло симпатичан списак.
Хоп, поручим. Мало да се обрадујем пред Нову годину, кога ћу ако не себе? И ко ће уопште да ме обрадује боље него ја сама?
Завршим ја тај важан посао, искључим светло, време је за спавање.
Али неки ђаво ми не да мира.
Што ли сам све оно наручила? Да ли сам ја нормална, шта ће ми те глупости?! Колико је то уопште пара… проверим… Јујују…
Брзо поништим поруџбину.
Хууу… лакше се дише.
Ето… то је био глас разума. Јави ми се понекад.
П.С. сутрадан сам обновила поруџбину, али ето, избацила сам две ствари са списка.
Да се не каже да сам луда, већ само мало луцкаста.
Aуторка: Владана С. Неће ваљда
Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!
Топличанка је душа од жене.
