Она има… Ја заправо ни не знам колико она заиста има година. Знам да има сина који је мало млађи од моје сестре, а она још мало постаје пунолетна. (Па ви израчунајте.) За мене она има дванаест. Као дете је. У души. Такви су ми људи ионако најдражи. Чисти и неискварени. Особа је какву не сретнете сваки дан. Просто ми је невероватно да смо двадесетак и кусур година постојале у истом малом граду, а да ја нисам имала појма за њено постојање.
Кад стане на сцену, онда има мало више. (Само зато што би било крајње непристојно рећи да једна дванаестогодишњакиња може онако заносно да врти куковима.) Тамо ми изгледа као да припада. Како то људи воле да кажу: „Као да је рођена на сцени.“ Она плени и оплемењује. Душу, срце, ум и тело. Постоје ти неки људи који једноставно зраче. Погледаш их, а они су као Сунце.
Док је гледаш и слушаш, просто не може, а да те не освоји њена енергија.
Увуче те у своју представу. Музиком, плесом, бојом гласа и емоцијом. То јој је главни погон. Упали дан на емоцију и вози. Ако имаш среће, можда те повезе до неке успутне станице.
Она и моја сестра чују у музици нешто што ја не могу и на томе им понекад завидим. Ал то је океј. Ја ионако радим на емоцију. Оне осећају музику, ја осећам њихову емоцију. И тако егзистирамо у неком крхком еквилибријуму.
– Еј, мноооого су добри! – гледа ме са сјајем у очима и осмехом од ува до ува. Што би рекао један мој друг: „Да уши нема, смијала би се око главе.“ Пљеска ручицама као трогодишњакиња, а ја мислим да би скакала као лоптица скочица од среће и смејем се на ту помисао.
„Поносна мама.“ Јер је у музичком смислу свој својој деци – ученицима мама. Ја још поноснија сестра.
Љути је неправда углавном. Кад се наљути, једино тада изгледа као да има година колико заиста има. Само се у тим тренуцима измести у свет одраслих. „Мораш да будеш јако глуп да успеш да наљутиш неког толико неисквареног“, мислим се. Али ту смо онда ми, њена деца, како нам каже, понека свирка и опет је у елементу.
Сваки пут ме одушеви собом. Каква је то енергија којом зрачи! Речима се не да описати. То мора да се чује, доживи, осети… Док је слушам, осећам да плешемо неки невидљив плес душа само нас две.
’Cause we are „supergirl[s]/ and supergirls just fly…“
Ауторка: Анђелија Анђелић
Топличанка је душа од жене.
