Dete kao blago otkrivamo u knjigama i učionici učiteljice Slavice Bijelić. Ova izuzetna žena je učiteljica i pisac za decu. Objavila je knjige poezije i proze „Uživaj dok si dete“ i „Nismo slučajno rođeni“, u kojima pokušava da pouči i zabavi najmlađe. Živi i radi u Valjevu, gde kao učiteljica podstiče decu na kreativno, neobično i slobodno detinjstvo puno znanja i mašte.
Za nju je svaki učenik lekcija i nadahnuće. U svojoj predavačkoj praksi vodi se mišlju da nas deca ne slušaju, već posmatraju. Zbog toga se iz dana u dan trudi da bude bolja. Razgovarali smo sa njom o pozivu učiteljice, ali i o njenim knjigama i stvaralačkom radu.
Kako je biti učiteljica u 21. veku?
Svako vreme sa sobom nosi neke svoje specifičnosti. Biti učitelj bez obzira u kom vremenu, je nešto najplemenitije i najlepše. Ovo je poziv koji se obavlja sa puno ljubavi, topline, nežnosti. Smatram da kada se bavite učiteljskim pozivom nikada ne možete da ostarite, jer ta energija kojom deca zrače je nešto što nas uvek i iznova pokreće.
U čemu otkrivate pokretače za rad i stvaranje?
Deca su moj pokretač za sve što radim. Ta mala, divna, neiskvarena bića uz čije osmehe, toplinu i zagrljaje zaboravljate na stvarnost koja katkad može biti sumorna.
Šta Vas je motivisalo da stvarate za decu? Kakav je bio prijem Vaših knjiga?
Dečji svet mi je mnogo bliskiji nego svet odraslih. Deca su iskrena, neiskvarena bez trunke licemerja i laži. Vodila sam se time da su oni najbolji kritičari, jer nikada Vam neće reći da im se nešto dopada ukoliko ne misle tako. Raduje me da su se obe knjige dopale prvenstveno deci, a i mnogi odrasli se prepoznaju u njima.
Koje knjige ste objavili i da li možete neku izdvojiti kao omiljenu?
Za sada imam dve objavljene knjige „Uživaj dok si dete“ i „Nismo slučajno rođeni.“ Obe predstavljaju kombinaciju pesama i priča, podeljena su na poglavlja, tako da su podjednako zanimljive kako najmlađoj čitalačkoj publici tako i starijima. Ono čime sam se posebno vodila je da knjiga ne bude obimna, jer deca kada ugledaju „debelu“ knjigu stvaraju averziju i ne žele čak ni da pokušaju da je čitaju. Mislim da je to veoma bitno kada je u pitanju najmlađa čitalačka publika.
Da li ste predstavljali svoje knjige i van svog grada? Kako su protekle te promocije i putovanja?
Što se tiče druge knjige još nisam imala ni jednu promociju, čak ni u svom gradu, ali bez obzira na to dospele su do manjeg broja čitalaca. Sa prvom knjigom sam imala više promocija što u svom gradu, što dalje. Svaka promocija je posebna i svaka od njih ima svojih draži. Gostovala sam u okviru Dečje nedelje u Kulturnom centru Drainac u Blacu, kao i u Prokuplju na poziv dragih saradnika Siđe i Dragana. Sa zadovoljstvom se odazivam svakom pozivu bez obzira da li je poziv iz škole, biblioteke ili je vezan za neku kulturnu manifestaciju.
Kako biste opisali taj proces nastanka jedne pesme ili priče? Da li ih posvećujete nekom posebno ili je Vaše stvaralaštvo za svako dete?
Svako dete bez izuzetka je naše najveće blago, tako da su kako pesme tako i priče namenjene svoj deci.Vodila sam računa da svaki tekst bilo prozni ili poetski nosi sa sobom neku pouku, nešto što će čitaoce navesti na razmišljanje i što će ih podstaći da neguju prave moralne vrednosti.
Šta trenutno čitate i koju knjigu uvek preporučujete – deci i odraslima?
Postoje knjige kojima se uvek rado vraćam. To su među prvima Dučić, Andrić kao i sva dela vladike Nikolaja. Trenutno ponovo čitam“Vodu iz kamena”, Ljiljane Habjanović-Đurović. Nezahvalno je preporučiti nekome knjigu za čitanje, jer nemamo svi isti čitalački ukus, ali ono što bih svakako preporučila je upravo ono što stalno ponavljam i svojim učenicima a to je čitajte, čitajte i samo čitajte…Čitajte sve što vam dođe pod ruku, jer tako ćete obogatiti rečnik a istovremeno ćete izgraditi čitalački ukus.
Kako izgleda jedan običan, a kako neobičan čas u Vašoj učionici?
Nijedan dan u učionici ne može da bude običan. Deca su nepredvidivi, nepresušni izvor energije, tako da je svaki dan u učionici neobičan i drugačiji. Moji učenici i ja saglasni smo da nam je škola druga kuća i baš tako se i ponašamo.
Šta nam je digitalni svet doneo, a šta odneo u pedagogiji?
Digitalni svet ima ogromnih prednosti ukoliko se koristi u informativne i edukativne svrhe. Zahvaljujući digitalizaciji mnoge stvari koje su nam nekad bile nezamislive sada su nam na dohvat ruke. S druge strane uskratio je deci detinjstvo, jer isuviše vremena provode na društvenim mrežama. Uporedo s tim ide i nedostatak samopouzdanja, jer deca ( a neretko i odrasli) sliku o sebi formiraju na osnovu broja lajkova, virtuelnih prijatelja i pratilaca.
Kakve generacije sada izlaze iz škole?
Novo doba nosi sa sobom inovacije u svakom pogledu, tako da danas imamo generacije koje prate savremene trendove i žive u skladu sa tim. Verovatno ste očekivali da odgovor na ovo pitanje bude nešto drugačiji, ali i tamo gde postoje problemi odgovorno tvrdim da problem nikada, ali baš nikada nije u deci već u odraslima. Deca nas ne slušaju već nas posmatraju.
Gde je prosveta danas?
Ma koliko se trudili da pratimo savremene trendove i da kopiramo ideje iz razvijenih zemalja, mi nemamo još uvek uslove za to. Kod nas se prvo kaže “hop” a tek onda se “skače”. Imamo ljude na rukovodećim mestima koji imaju viziju i maštu. Ljude koji imaju divne zamisli, ali koji nikada nisu bili na terenu. Imam tu sreću da je škola u kojoj radim (iako se nalazi u seoskoj sredini) opremljena nastavnim sredstvima koja svakako olakšavaju rad, ali isto tako pouzdano znam da još uvek imamo škole čija su nastavna sredstva isključivo tabla i kreda. Postoje mesta do kojih digitalizacija nije stigla ili čak i ako je ima pri najmanjem dašku vetra nestaje struje, a samim tim kolege su uskraćene za korišćenje pomenutih sredstava. No, sigurna sam da to ne umanjuje kvalitet rada u takvoj sredini, jer bez obzira na digitalizaciju učitelj je taj koji svojom kreativnošću stvara podsticajnu sredinu za rad.
Topličanka ušiva uspomene. Ovo je moja:
Generalno funkcionišem tako da sve ono manje lepo što mi se dešavalo kroz život zaboravim, dok one druge lepe stvari pamtim i rado ih prizivam u sećanje. Što se tiče učiteljskog poziva najveća satisfakcija su mi deca od kojih su neki već uveliko zreli i ostvareni ljudi bilo profesionalno, bilo porodično. Naš kontakt se ne završava završetkom četvrtog razreda ili završetkom osnovne škole. Zahvaljujući društvenim mrežama čiji smo korisnici gotovo svi, sa svima njima sam i dalje u kontaktu, radujem se njihovim uspesima i ponosna sam kad vidim da su izrasli u zrele, kvalitetne i uspešne ljude. Kada je književno stvaralaštvo u pitanju bilo je tu dosta pohvalnica, zahvalnica, diploma, raznih zanimljivosti na promocijama, ali ono što je ostavilo najveći trag je svakako prva promocija kojoj su sem mnogih dragih ljudi prisustvovali svi bivši učenici od kojih su neki došli iz drugih gradova. Ti mladi, uspešni ljudi (nekada „moja“ deca, kako sam ih oduvek zvala) su uspeli da mi izmame ne suzu, već potok suza i obilje zahvalnosti, jer upravo njihovo prisustvo promociji je nešto što je dalo pečat mom višegodišnjem radu, ali istovremeno i podstrek za dalje stvaralaštvo.
Izuzetne žene stvaraju izuzetne stvari. Pišemo o tome.
Pišem i inspirišem.
