Ušla je, tiho brišući suze. Spuštene glave i bleda, samo promrmljala da ne voli rastanke.
Tako kliše rečenica. Kliše jer je toliko puta upotrebljena da se može smatrati i izanđalom od preteranog korišćenja. Kao stara, zagorela šerpa.
Ali, ona je to baš zato jer predstavlja univerzalno ljudsko osećanje.
Bilo da smo oni koji se ne vole pozdravljati i izbegavaju te trenutke trudeći se da šmugnu u kakav hitan poziv, poruku, poslić.
Bilo da pripadamo onima koji se pri rastancima obavezno dogovaraju i ugovaraju sledeći susret, jer to premošćuje daljinu i smanjuje težinu kamena u želucu pri odlascima
Bilo da smo, pak, oni koji se prepuste svojim osećanjima i puste poneku suzu, bez preterivanja (što je dugo bio moj običaj, upravo negde kod naplatne rampe).
Rastanci su pozdravljanja. Blagoslovi za dalje. Izjave o budućem nedostajanju. Predviđanja budućih susreta, za koje niko nije siguran da će se desiti.
Rastanci su potencijalna bol. Proporcionalna onome koliko nam je do nekoga stalo. Poput majke koja, napustivši državu, samu sebe bodri kako će uskoro videti decu.
U najboljem slučaju, rastanci su jedvačekanja sledećeg susreta sa onima koje obožavamo. I to skorog. Ako već moramo imati rastanke u životu, neka nam, makar, svi takvi bili.
Autorka: Gordana Bajović
Topličanka je duša od žene.
