Пре неколико дана се поновила сцена која је раније била учестала. Духови су се смирили па сам се надала да се више неће дешавати.
Отишла сам по ћерку, провела је поподне код оца. Испратио ју је, сместио у кола, помогао да веже појас. А затим је протурио главу кроз њен отворен прозор и почео да се расправља са мном.
О чему? Није важно. Једино што је у том тренутку било важно, био је унезверен поглед нашег детета. На десет сантиметара од његове главе, погледом је успаничено тражила излаз.
Слушала је, а није желела да слуша.
Чула је а желела је да побегне.
Све је разумела. Њене растужене очи пажљиво су пратиле саговорнике.
Расправа је потрајала неколико минута. И то је било превише.
Погрешила сам што је нисам сасекла одмах, у корену.
Већ дуже времена се нисмо свађали па сам заборавила како је то изгледало, и шта ми је у тим тренуцима чинити.
Требало је да дам неки задовољавајући одговор, или да слажем, било како, било шта само да се извучемо и кренемо.
Уместо тога, изгубила сам самоконтролу, одговорила на изазов и прихватила дискусију. То је била грешка.
Дешавало ми се раније да започнем расправу. Али кад сам једног дана схватила да ми дете све види и чује, да упија чак и када мислим да је одсутна и заузета игром – од тог тренутка никада више нисам у њеном присуству истеривала правду.
Нема тог родитељског пара који се никада није посвађао или макар закачио. Било да живе заједно или растављено, одрасли на жалост умеју да плану не обазирући се на присутне.
А присутни су – деца.
Деца:
Мала осетљива бића, која тек треба да уче и да сазнају шта је живот и како да се у њему снађу.
Деца коју ми подижемо.
Деца којој треба да дамо пример. Добар пример, а пречесто им дајемо лош пример.
Деца која несвесно своје ставове, навике и понашање формирају по узору на родитеље.
Све то делује тако очигледно па је можда бесмислено што уопште о томе пишем.
Али ипак пишем, пишем због те вечери и те ружне сцене коју моје дете неће тек тако заборавити.
Срце ми се стегло када сам видела то мало биће од 122 сантиметара, тешко 22 килограма, како скврчено прати лајање (да, морам тако да се изразим) оца од 185 тешког 90.
Она тако мала, али буквално, а он тако велики (буквално, али на жалост – недорастао ситуацији).
Некако сам успела да закључим дискусију. Кренуле смо. Немам речи да опишем тај наш повратак, и не знам како бих изразила тугу због ове сцене.
А нас двоје смо, могу то да тврдим, у пристојним односима. Комуницирамо, за разлику од многих бивших партнера који једва да размене понеку реч приликом примопредаје детета.
Како ли је тек деци оних родитеља који су у лошим односима, који једно другог кидају кад год им се пружи прилика?
За самостално подизање деце потребна је снага и зрелост. Али зрелост је особина која треба да краси оба родитеља а не само оног који се непосредно стара о детету. Потребно је да и онај други научи да контролише своје емоције и фрустрације.
Кажу, треба увек гледати шта је најбољи интерес детета.
Најбољи интерес детета јесте да му се родитељи некако сложе и да се о свему заједнички договарају.
Најбољи интерес детета је да никада не доживи оно што је моја ћерка у много наврата доживела.
Да не буде сведок расправа и вређања. Да не гледа оца како мајци даје новац уз коментар “ево тата даје новац мами да ти купи нешто лепо“.
Деца су – деца. Табула раса, душе на које живот тек треба да се испише. Душе коју не треба тровати изливима гнева или мржње.
Не повређујте своју децу.
Не расправљајте се пред њима.
Никада.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
