Је л’ се сећаш како је некад близу био Нови Београд? Пешачили смо занесени, и као и сва друга провинцијска деца нисмо разумели што све мора да буде баш толико сиво, бетонско. Смејали смо се фотографији с почетка 20. века што су се ето и уместо тог велеграда некад ту простирале њиве. И нама је као и чика Душку Радовићу, Нови Београд спаваоница био.
Није ли помало смешно колико нам је Нови Београд сад даље ако рачунамо у годинама него у километрима?
Прво смо били у трећем блоку.
Није имало везе што ти ниси са цивилног факултета, био си мој омиљени цивил. Где год да сам се селила – тамо сам намештала јастук за двоје. После Земуна преселили смо се у собу 601 или 605 више се и не сећам. Била је мала, двокреветна и углавном празна. Цимерка је толико учила да бисмо се увек изненадили кад дође у собу.
После два месеца прешла сам у четврти блок у собу са ТВ-ом, па скоро никад нисмо били сами. Тако је то некад било са студентима и телевизијом у ери пре Интернета. Шетали смо и разгледали станове са улице. Мислили смо: некад бисмо можда могли овде живети.
Често помислим како бисмо могли узети стан на дан на Новом Београду ако би то била карта у прошлост. Ону насмејану, збуњену, помало чупаву прошлост која је само бринула о колоквијумима и како положити испит.
Сад кад кажем петица, прво помислим на зуб.
Заправо, на осам малих млечних зуба у њиховим устима. Онда више и није тако страшно као онда некад кад нас је неки прекаљени апсолвент пола сата убеђивао да професори уписују петице у индекс.
– Ма немогуће. Није то основна школа па да ти упише кеца!
– Па ти пази да не паднеш испит, немој да провераваш да л’ сам у праву. – смејао се док смо се цимерка и ја тресле од бруцошке нервозе и треме.
Сад ми је смешно што сам мислила да не постоји већа страхота од испита из Народне или Дубровачке књижевности. Све епске циклусе бих мењала за једно целоноћно скидање температуре малог двогодишњег тела.
Живот често нема меру кад хоће да ти докаже да ниси у праву.
Нови Београд су прозори.
Високи стаклени болнички прозори што се не отварају. Посебно они на којима пише: „Не отварај.“ Кроз које гледаш на Студењак и мислиш на клупице, на пиво, на библиотеку. На књиге, на неку далеку изгубљену песму.
Једном ћемо, сигурна сам, поново проћи истим оним стазама. Можда када оставимо у некој од тих соба наше старије, па млађе дете. Хоћемо ли и тада бити они исти? Или тежи, горчи?
Кажу да је напољу загушљиво, а ја мислим како нам свако гушење почиње изнутра. Је л’ се сећаш оне магле кад се спуштамо 65. с Бежанијске косе или се шестокецом пењемо навише, ка Лединама? Нисмо ли оставили себе у градском превозу? Да се нисмо изгубили у јутрима кад смо журили на испит или на аутобуску станицу?
Сећаш се? Било је питање живота и смрти стићи петком на време на аутобус који вози за Прокупље. Напамет смо знали ред вожње.
Је л’ и теби Нови Београд сад исто као мени далеко?
Говорили смо увек како више волимо Стари Град. Можда је то и тачно. Али размисли, кад помислиш на смех, на журке, мензу и спавање – увек мислиш на Студењак и Ледине. Нови Београд је био наша спаваоница и играоница.
– Шта си се расентименталисала? Како ти то одједном недостаје Београд?
– Није одједном, само сам сад рекла наглас.
– Студентска носталгија?
– И материнска меланхолија – насмејала сам се.
Мада знам, Београд прошлих дана је негде још дубље од мојих сећања. Београд смо ми, у неким мојим причама. Онако како изгледамо туристима на бедемима Калемегдана.
Нестварно лепи.
Пишем и инспиришем.
