Откад је у „Удовичком колу“ запевала „Јесам ли ти, јелане“, Марија Окичић држи позоришну публику приковану за седишта. Иако је скоро случајно постала глумица Аматерског позоришта „Хранислав Драгутиновић“, сваку своју ролу озбиљно схвата и прижељкује улогу у комедији.
Шта је то у глуми што те привлачи?
Глума ме привлачи из разлога што добијеш прилику да будеш неко други, да проживиш туђу судбину на одређено време, и прилику да путујеш кроз време. Сам психолошки приступ улози, истраживање и проживљавање исте итекако развија емпатију. Волим позориште јер свако играње, без обзира да ли се ради о истој представи или не, буде другачије, као кокреација. Једно заиста јединствено искуство.
Дебитовала си у „Удовичком колу“ у улози хајдук-девојке. Колико је то било захтевно за тебе?
Пре свега дугујем огромну захвалност Срђану Сиђи Живковићу који ми је указао поверење и позвао ме да се придружим ансамблу „Удовичког кола“ и девојци која је одустала од улоге која ми је додељена двадесетак дана пре премијере. Тада сам се први пут сусрела са свим што чини једно позориште, а представа је обележавала један озбиљан јубилеј, стогодишњицу Топличког устанка.
Презахтевно је све то било за мене, јер нисам знала колико су заправо битне читалачке пробе, нисам се сналазила са кретњом на сцени, често и данас помињем у шали да сам била „дрвена Марија-Станка“. Требало је, пошто је улога Станке-жене-хајдука и драге Косте Војиновића, јако мала, да у тих неколико минута појављивања донесем и љубав према мушкарцу и према свом народу, бригу и храброст. Можда се тада нисам најсјајније снашла у улози, али је свакако прелепо искуство, јако емотивно. Дешавало се да поред публике и пола ансамбла плаче на сцени.
У којим си све представама играла и које искуство би издвојила као најизазовније?
Поред Удовичког кола, играла сам у Женским разговорима жену сноба, мислим да сам се ту прилично снашла или како би већина рекла, улога ми је „легла“. Затим удовицу Вукосаву у „Позоришту у Паланци“ и Љубицу у представи „Ђидо“. Дефинитивно ми је најизазовније било када сам дебитовала у улози Станке у Удовичком колу, а већ сам поменула због чега.
Прокупачка публика је недавно имала прилику да те гледа у представи „Ђидо“, где играш Љубицу. Каква је то улога? Како је било играти је пред Љиљаном Драгутиновић, познатом нашом глумицом која је и сама играла Љубицу у истом позоришту?
Представа „Ђидо“ је заиста посебно искуство, издвојила бих га јер је то масовна представа што је реткост у аматерском животу позоришта у Србији данас. Поносна сам јер сам била део једног прелепог дружења са дивним људима и озбиљним прокупачким глумцима обележавајући век позоришног живота наше паланке. Љубица из ове „музичке“ представе, чија је радња из 19. века, је девојка-удавача која поред политичких сукоба свог оца и оца њеног изабраника Здравка, проживљава љубавне заврзламе са својим изабраником, сличних околности као Ромео и Јулија само са срећним крајем.
Свакако да је била велика одговорност играти пред Љиљаном, поред тога што је сјајна глумица и што некада играла Љубицу на истим „даскама“, указала нам је огромно поштовање својим присуством. Много лепих анегдота се препричавају и дан данас о „нашој“ Љиљани. Али морам да додам да сам већу одговорност имала све време док смо радили представу због режисера представе Срђана Сиђе Живковића који је учинио скоро немогуће „данас“ и окупио оволико људи у једном „малом“ позоришту. Била ми је посебна част и „већа“ одговорност што сам сцену делила са Мирољубом Мировићем Фациром, који ме је само својим присуством и ставом ослобађао блокада и давао огромну подршку коментарима. Не могу а да не поменем великог Небојшу Миленковића Јумбу, Ивицу Илића, неуморну Бисерку Милосављевић, Милана Илића Тршу, Данијелу Стевић и још много колега који су допринели овој представи, а сви смо допринели, јер смо три месеца живели као једна велика породица. Додала бих да сам током рада на овој представи стекла и пријатеље за цео живот.
Морам посебно да поменем нашег пријатеља, колегу, градског лика Владицу Миленковића Пуљета. Спремали смо представу „Ђидо“ и неких десетак дана пре премијере вест о његовој смрти све нас је шокирала и потресла. Био је омиљени лик у граду, тако и нама у ансамблу, увек је први долазио на пробе и чекао нас са осмехом. Добри наш Пуље… Живеће кроз наша дружења и анегдоте. Последње извођење представе „Ђидо“ 16. јануара 2020. било је баш њему у част.
Какву улогу прижељкујеш?
Прижељкујем комичну ролу, нешто што би ишло чак и у карикатуру. Волела бих да видим како бих се снашла у таквој улози.
Када би могла да бираш, с којим домаћим глумцима би волела да играш на даскама које живот значе?
Нисам размишљала о томе, ваљда зато што немам такву амбицију. Волела бих да и даље будем део нашег аматерског позоришног живота у Прокупљу и да га живим са нашим глумцима, јер је то заиста посебан осећај и посебна драж.
Захвалила бих се прокупачкој публици без које све ово што радимо не би имало смисла. Хвала свима који нам шаљу толико лепе енергије током представа и што одржавају културни живот Прокупља.
Шта за тебе значи бити Топличанка?
За мене је бити Топличанка поред тога што сам мајка, ћерка, сестра, тетка и пријатељ најбитније звање. То је мој живот, моје одредиште. И упркос „тешким временима“ радо остајем, и заиста сам срећна овде. Поносим се и дичим одакле сам! Топлица је плодно тле у сваком смислу, историја је то показала, па тим очима треба гледати у будућност!
Пишем и инспиришем.
