Марија Окичић – хајдук-глумица прокупачког театра

марија-окичић
Фото: Марија Окичић, приватна архива

Откад је у „Удовичком колу“ запевала „Јесам ли ти, јелане“, Марија Окичић држи позоришну публику приковану за седишта. Иако је скоро случајно постала глумица Аматерског позоришта „Хранислав Драгутиновић“, сваку своју ролу озбиљно схвата и прижељкује улогу у комедији.

Шта је то у глуми што те привлачи?

Глума ме привлачи из разлога што добијеш прилику да будеш неко други, да проживиш туђу судбину на одређено време, и прилику да путујеш кроз време. Сам психолошки приступ улози, истраживање и проживљавање исте итекако развија емпатију. Волим позориште јер свако играње, без обзира да ли се ради о истој представи или не, буде другачије, као кокреација. Једно заиста јединствено искуство.

Дебитовала си у „Удовичком колу“ у улози хајдук-девојке. Колико је то било захтевно за тебе?

Пре свега дугујем огромну захвалност Срђану Сиђи Живковићу који ми је указао поверење и позвао ме да се придружим ансамблу „Удовичког кола“ и девојци која је одустала од улоге која ми је додељена двадесетак дана пре премијере. Тада сам се први пут сусрела са свим што чини једно позориште, а представа је обележавала један озбиљан јубилеј, стогодишњицу Топличког устанка.

марија-окичић
Фото: Дом културе Прокупље

Презахтевно је све то било за мене, јер нисам знала колико су заправо битне читалачке пробе, нисам се сналазила са кретњом на сцени, често и данас помињем у шали да сам била „дрвена Марија-Станка“. Требало је, пошто је улога Станке-жене-хајдука и драге Косте Војиновића, јако мала, да у тих неколико минута појављивања донесем и љубав према мушкарцу и према свом народу, бригу и храброст. Можда се тада нисам најсјајније снашла у улози, али је свакако прелепо искуство, јако емотивно. Дешавало се да поред публике и пола ансамбла плаче на сцени.

У којим си све представама играла и које искуство би издвојила као најизазовније?

Поред Удовичког кола, играла сам у Женским разговорима жену сноба, мислим да сам се ту прилично снашла или како би већина рекла, улога ми је „легла“. Затим удовицу Вукосаву у „Позоришту у Паланци“ и Љубицу у представи „Ђидо“. Дефинитивно ми је најизазовније било када сам дебитовала у улози Станке у Удовичком колу, а већ сам поменула због чега.

марија-окичић
Фото: Дом културе Прокупље

Прокупачка публика је недавно имала прилику да те гледа у представи „Ђидо“, где играш Љубицу. Каква је то улога? Како је било играти је пред Љиљаном Драгутиновић, познатом нашом глумицом која је и сама играла Љубицу у истом позоришту?

Представа „Ђидо“ је заиста посебно искуство, издвојила бих га јер је то масовна представа што је реткост у аматерском животу позоришта у Србији данас. Поносна сам јер сам била део једног прелепог дружења са дивним људима и озбиљним прокупачким глумцима обележавајући век позоришног живота наше паланке. Љубица из ове „музичке“ представе, чија је радња из 19. века,  је девојка-удавача која поред политичких сукоба свог оца и оца њеног изабраника Здравка, проживљава љубавне заврзламе са својим изабраником, сличних околности као Ромео и Јулија само са срећним крајем.

марија-окичић
Представа „Ђидо“, фото: Владан Милутиновић Цар

Свакако да је била велика одговорност играти пред Љиљаном, поред тога што је сјајна глумица и што некада играла Љубицу на истим „даскама“, указала нам је огромно поштовање својим присуством. Много лепих анегдота се препричавају и дан данас о „нашој“ Љиљани. Али морам да додам да сам већу одговорност имала све време док смо радили представу због режисера представе Срђана Сиђе Живковића који је учинио скоро немогуће „данас“ и окупио оволико људи у једном „малом“ позоришту. Била ми је посебна част и „већа“ одговорност што сам сцену делила са Мирољубом Мировићем Фациром, који ме је само својим присуством и ставом ослобађао блокада и давао огромну подршку коментарима. Не могу а да не поменем великог Небојшу Миленковића Јумбу, Ивицу Илића, неуморну Бисерку Милосављевић, Милана Илића Тршу, Данијелу Стевић и још много колега који су допринели овој представи, а сви смо допринели, јер смо три  месеца живели као једна велика породица. Додала бих да сам током рада на овој представи стекла и пријатеље за цео живот.

марија-окичић
Представа „Ђидо“, фото: Владан Милутиновић Цар

Морам посебно да поменем нашег пријатеља, колегу, градског лика Владицу Миленковића Пуљета. Спремали смо представу „Ђидо“ и неких десетак дана пре премијере вест о његовој смрти све нас је шокирала и потресла. Био је омиљени лик у граду, тако и нама у ансамблу, увек је први долазио на пробе и чекао нас са осмехом. Добри наш Пуље… Живеће кроз наша дружења и анегдоте. Последње извођење представе „Ђидо“ 16. јануара 2020. било је баш њему у част.

Какву улогу прижељкујеш?

Прижељкујем комичну ролу, нешто што би ишло чак и у карикатуру. Волела бих да видим како бих се снашла у таквој улози.

Када би могла да бираш, с којим домаћим глумцима би волела да играш на даскама које живот значе?

Нисам размишљала о томе, ваљда зато што немам такву амбицију. Волела бих да и даље будем део нашег аматерског позоришног живота у Прокупљу и да га живим са нашим глумцима, јер је то заиста посебан осећај и посебна драж.

Захвалила бих се прокупачкој публици без које све ово што радимо не би имало смисла. Хвала свима који нам шаљу толико лепе енергије током представа и што одржавају културни живот Прокупља.

марија-окичић
Представа „Ђидо“, фото: Владан Милутиновић Цар

Шта за тебе значи бити Топличанка?

За мене је бити Топличанка поред тога што сам мајка, ћерка, сестра, тетка и пријатељ најбитније звање. То је мој живот, моје одредиште. И упркос „тешким временима“ радо остајем, и заиста сам срећна овде. Поносим се и дичим одакле сам! Топлица је плодно тле у сваком смислу, историја је то показала, па тим очима треба гледати у будућност!