Кад сам била Хајдук.
Данас ће сви да се сећају тог дана. И као што то бива са сенкама и болним сећањима, изгледаће као да се никада није ни догодило. Као да смо давно гледали неки филм или прочитали књигу. Као кошмар из ког смо се управо пробудили. Само што овде нема олакшања и растерећења јер је све сан. Само што овде не може никад да буде олакшања и растерећења – јер се све стварно догодило. Пре двадесет једну годину.
Први ударац ме је затекао над нотном свеском. Увек у последњи час – домаћи из солфеђа. Други и трећи су ме имали приљубљену уз под, очију упртих у мајку. После тога сам имала ноћ, минијатурну деветогодишњу Др Хоусе сестру која се није расплакала, и још минијатурнијег брата који са пуном снагом свих својих пет и по годиница убеђује комшије у склоништу да не морају да се плаше. Тата ће их све спасити. Тата је био тамо где је печурка црног дима господарила небом. И сви смо били сигурни да ће сваког часа да наиђе.
Када се агонија, коју су крстили како су хтели на телевизији, коначно завршила, био је јуни. Тада сам први пут видела црвени пун месец и свима у П. било је то знамење патње, крви, да не кажем видовданских мука.
А ја сам запамтила како је мамин шеф рекао: “Највећи дезертери у овом рату су ђаци”.
А ја сам запамтила како сестру и мене усред града затиче сирена за ваздушну опасност, и онај други једноличан звук који је требало да нас увери да смо безбедне.
Запамтила сам крпене лутке које сам правила од старих пелена и њихову дугу косу од бакине вунице.
Запамтила сам целу ту недељу пре чувеног дана. Надлетање авиона и хеликоптера. Забринута лица, и шушкања, и шапутања у школи о томе хоће ли стварно бити рата.
Запамтила сам како две другарице имају код куће спремну торбу за бег (Куда – Нису знале) са конзервама месног нареска и паштете.
Запамтила сам да ћу вечно бити неправедна према Гроздани Олујић и да нећу прочитати њен роман “Гласам за љубав” до краја – јер сам тог дана стала негде на педесетој страни.
Запамтила сам најдужи распуст, гледање у небо без разумевања, триповање да су звезде сателити који нас шпијунирају, сулуду причу о локаторима, спавање између брата и сестре на француском лежају, књиге из кућне и градске библиотеке, тату у униформи.
Запамтила сам да сам пола сата пре прве бомбе имала хармонику на себи, каишева везаних марамом, јер су ми превелики. Запамтила сам да сам сат времена пре прве бомбе стајала на углу улице и причала са другарицом колико се не плашимо – а умирале смо од страха.
Запамтила сам, највише, колико смо се сви осећали као хероји, колико смо били неустрашиви – јер они мисле да смо ми мали, а ми знамо да смо велики.
Можда би требало да пронађем ту свеску. Да, наравно да је постојала свеска.
И не, нисам утриповала да сам Ана Франк.
Постоји негде свеска, код маме и тате на тавану. Свеска у којој у цела три поглавља расте идеја једанаестогодишње Аске да напише роман. О свему. О нама који смо били. Али на онај Градимир – Стојковић – начин.
Јер смо, разуме се, сви ми били тада Хајдук. И углавном, Индијанац. Али смо сви знали да ћемо да порастемо као Хималаја.
Да ништа никад неће бити веће од нас.
Чак и од нас који се после ’99. нису више пробудили.
Пишем и инспиришем.
