Топличанка је разговарала са Аном Софреновић, познатом српском позоришном, филмском и телевизијском глумицом и џез певачицом. Глуму је заволела још као тинејџерка у Театру Лево, а током студија на Факултету драмских уметности у Београду показала је раскошан таленат не само за глуму, него и за певање.
Филмска публика је се сећа по извођењу песме „Кажи зашто ме остави“ из истоименог филма Олега Новковића из 1993. године. Велику популарност стекла је 1995. године улогом Јелене Дубосављевић у драми „Убиство с предумишљајем“. За улогу у филму „Дечаци из Улице Маркса и Енгелса“ је на „Фестивалу филмова централне и источне Европе“ освојила награду за најбољу глумицу. На Београдским музичким свечаностима (БЕМУС) се публици премијерно представила опером „Орфеј и Еуридика“, а 2006. године је са Мередит Монк (Meredith Jane Monk) наступила у „Карнеги Холу“ (Carnegie Hall) у Њујорку.
Да ли више волите да певате или да глумите?
Ја сам са 3 године почела да певам, а да глумим са 16 година. Више волим да певам јер то могу да радим кад год пожелим док је за глуму потребан тим.
Како је снимати код нас, а како снимати у иностранству?
Сада је ситуација у нашој кинематографији много боља него раније. Стварају се мање продукције, тако да талентовани људи могу да раде и из наше земље. Јако ми је драго да су се појавили добри филмови и серије као што су филм ”Ајвар“ и серија ”Сенке на Балкану“. У свету је снимање потпуно другачије јер они имају много технички бољи систем и велике продукције.
Да ли за вас постоји разлика између филма и позоришта?
Филм је жива ствар и сада је медијско време које показује колику вредност има филм. Ја волим и филм и позориште. Глумац већу моћ има у позоришту, јер на филму редитељ је тај који одлучује који кадар ће бити у филму. Поборник сам визуелне технологије и волела бих да се што више опробам у улози редитеља.
Како треба да изгледа по вама однос између редитеља и глумца?
Тај однос би требао да буде пун поверења. Да редитељ на најбољи начин покаже глумцу шта жели од њега. И некада је потребно да редитељ буде тај који ће глумцу дати и неку слободу, да он усмери свој лик. Потребно је узајамно поштовање.
Како је било радити са Љубишом Самарџићем?
Он је режирао филм ”Небеска удица“ и његов однос према нама био је прелеп. Он је веома добро разумео глумце и из нас извукао оно најбоље. Потпуно је имао поверење у нас.
Ви сте српско-британског порекла и како је било глумити Флору Сандс?
То једна од мојих првих улога. Флора Сандс је жена ратник, неко ко је помагао српску војску, борио се раме уз раме и оно што није остварила у Енглеској она је остварила слободу у Србији.
Које су Ваше омиљене улоге?
То су улога Јелене Љубисављевић у филму ”Убиство с предумишљајем“ и улога у филму „Дечаци из Улице Маркса и Енгелса“.
Да ли сматрате да филм може да покаже на одређене проблеме у друштву?
Да може, али ја никада нисам била заговорник дневне политике. Тако да када бих радила неки такав филм ја бих се окренула истраживачком новинарству јер оно носи дубљу поруку у себи.
Какву улогу прижељкујете у наредном периоду?
Као што сам већ рекла волела бих да се опробам као редитељ. Волела бих да добијем улогу која је потпуно другачија од мог описа и да буде комедија.
Ваша порука за младе?
Да увек остваре оно што воле и да се никада не повинују трендовима. Да се труде и да се не боје грешака.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Интервју је урађен у оквиру oнлајн трибина које је покренуо Филм Клуб Прокупље.
Топличанка је душа од жене.
