Бранка Бешевић Гајић: Режија је моралан посао

0
бранка-бешевић-гајић
Фото: Јутјуб,принтскрин

Бранка Бешевић Гајић је српска филмска и телевизијска  редитељка, мастер драмски и аудиовизуелни уметник. Режирала је филмове „Лауш“, „Дом анђела – Света Куманица“, “Свети Мардарије ,владика без адресе“, “Сан на јави“, „Један од три“, „Милојев дар“ и  120 епизода јутарњег програма на Студио Б и ТВ серију у „Апартману са Зораном и Дејаном“.

Заједно са професором Гораном Пековићем, пионир је новог жанра форензичког трилера.Њен филм „Лауш“ приказиван је на свим фестивалима  у Америци, Аустралији, Јужној Африци, Русији и Кини . Добитница је многих награда: ГРАНД ПРИ за сценарио филма Дом анђела на Фестивалу међународног документарног филма у Великој Плани (2017) Награда др ДЕЈАН КОСАНОВИЋ за најбољи дипломски-мастер рад ФДУ…

Када сте заволели филм?

Са седам година погледала сам филм „Официр са ружом“ у коме је играо Жарко Лаушевић и маму сам питала чиме се бави овај чика. Мама ме је питала да ли би ти да  будеш војник или они који раде на филму. Касније ми је објаснила да је он глумац. Од тада сам знала да је то посао којим ћу се бавити. Од основне школе сам била члан Драмског студија Панчево и ја сам одрасла у том свету. Кроз драмски студио смо радили све и режију, глуму, писали драмски сценарио. Када сам отишла у драмски студио код Радована Миљанића он ми је рекао да ми глума не треба да сам ја добар режисер. Од тада је кренуо мој пут. Потом сам положила аудицију код покојног глумца Миленка Заблаћанског ,код кога је било теже проћи аудицију него на ФДУ и после тога уписала сам Факултет драмских уметности.

Како сте одлучили да створите филм „Лауш“ и колико је било тешко да овај филм настане?

Одмалена Жарко Лаушевић је био мој омиљени глумац и то што му се догодило је веома трагично. Желела сам да прикажем његову судбину као сведочанство једног човека који је страдао због лошег времена. Још на факултету сам желела да снимим овај филм, међутим уместо њега снимила сам филм „Дом анђела-Света Куманица“. Било је јако тешко снимити овај филм, јер је требало ступити у контакт са Жарком Лаушевићем и тражити његову дозволу за снимање. Успела сам да ступим са њим у контакт захваљујући Ирфану Менсуру. Жарко прво није желео да се сними тај филм, рекао ми је да боље радим неки други. Ја сам успела да добијем његову дозволу када је видео колико сам била упорна и на основу приче коју сам желела да прикажем, у томе ми је доста помогао професор Миња Дедић који је био и Жарков професор.

Како је реаговао Жарко Лаушевић када је видео филм?

Филм му се свидео и честитао ми је на храбрости коју сам имала да овај филм настане. Када ми је била потребна препорука за моје докторске студије, ја сам га замолила да ми је напише и он је јавно рекао да је мој филм сведочанство  једног доба и да сам аутор од кога се много очекује.

лаушевић-бранка-бешевић-гајић
Филм “Лауш”, фото: IMDB

Радили сте филм „Дом анђела“, који је први форезнички трилер код нас. Да ли је било тешко истраживати о овом филму, пошто знамо колико је тешко наћи поуздане чињенице о историји Србије у средњем веку?

Ја веома волим да истражујем и уопште није тешко када имате све истините податке и када контактирате праве стручњаке. На овом филму мени је стручни консултант био академик и директор Пријепољског музеја Славољуб Пушић и много ми је помогао. Овај филм је урађен уз благослов цркве, што је мени веома важно као вернику. Заиста је било дивно видети пун Сава Центар и  то ми је говорило да сам урадила добар филм.

Која је разлика између документарног и играног филма по Вама?

Највећа разлика је буџет, рад је сличан када је у питању сценарио, књига снимања. У обе врсте филма битно је истраживање. Да што тачније реконструишемо епоху, да истражимо какав је био говор, како су се облачили. Битно је истражити детаљно локације где ће се вршити снимање, ми смо, на пример, у једном филму поновили 36. дублова због звука тестере. На играном филму, уколико ви нисте аутор сценарија и ако режисер нема слободне воље не може да извуче оно што жели, треба препустити филм неком свом колеги.

Како је било радити режију јутарњег програма у Студију Б и почему се телевизијска режија разликује од филмске?

Режија је моралан посао и треба имати студиозан приступ према послу који радите. Мени је теже било радити 120 епизода јутарњег програма него филмове. Иако је то информативан програм желела сам да унесем драмски садржај, да гледаоцима буде интересантније. Међутим, продукцији се није свидео мој начин рада, па су ме заменили. И док сам радила на том пројекту дешавале су се грешке које ја не волим. Задовољна сам јер сам тада урадила ТВ серију од 3 епизоде „Апартман са Зораном и Дејаном“.

Урадили сте филм „Милојев дар“, чије је приказивање одложено због актуелне ситуације. Шта можете да нам кажете о овом филму?

Ово је играни филм који говори о српском јунаку и подвижнику Милоју Николићу. Радња је смештена у период  II балканског рата 1913. године. Главни јунак је шест пута рањен и када је лежао у болници, једном капетану је требала да се пресади кожа и он је дао део своје коже. Није желео да то ико зна, међутим то је дошло до краља Петра и он је одликован највећим одликовањем за храброст Карађорђевом звездом са мачевима. Једна предивна прича јер филм прати и љубав Милоја Николића са болничарком.

Да ли сте у филму „Милојев дар“ желели да покажете емоцију или околности које утичу на главни лик?

Желела сам да главни глумац има дистанцу према лику и на тај начин искаже своје емоције на прави начин.Због тога сам одржала са глумцима неколико читајућих проба која се су нам помогле у градњи целог филма.

Да ли радите на неком новом пројекту и да ли ћете радити још филмова који се тичу вере и цркве?

Ја бих волела да радим филмове о вери и цркви јер то обухвата мој сензабилитет,такви филмови ме инспиришу и моја су духовна храна, али то не зависи од мене већ од продуцената. У будућности имам у плану да радим филм о владики Николају и даље сам у преговорима са неким продуцентима. Филм је смештен на Охридско језеро и кроз путовање брачног пара, који се упознаје са ликом владике  Николаја, приказано је цело његово дело. Морално је да црквени великодостојници и људи из СПЦ знају и буду упућени и ја имам благослов цркве који ми је дао почивши владика Милутин.

Разговарала: Мирјана Ранђеловић

Интервју је урађен у оквиру oнлајн трибина које је покренуо Филм Клуб Прокупље