Мирјана Ранђеловић: Ја у слици и речи

0
девојка-у-слици-и-речи
Фото: Pixabay.com

Антоан Павлович Чехов је говорио: „Човек је оно у шта верује“. Управо та реченица мени стоји у грлу и тера ме да се питам ко сам.

Тада срце страшно затрепери. Жељно је многих питања и одговора. Нажалост,ја на свако од тих питања немам одговор. Живот нас некад тако брзо води ,као да све што постоји у нама је једна бујица, један каменчић који лагано бацимо у воду. Чему се један млади човек може надати ? Често се питам да ли сам морала тако брзо да одрасте. Или сам рано спознала муке ове планете, постала божији страдалник. Знам да радости нема без патње и да сви патимо због нечега. Само су наши разлози другачији.

Уверена сам да борба постоји. Највећа је она између надвлађивања себе,разума и срца. Тешко ми је да се и дан данас суочим са свиме тиме,али настављам храбро да корачам.  Стари Латини су рекли: „Per aspera ad astra“ и ја ћу за своје идеале, жеље  проћи кроз трње до звезда. Не желим да одустанем од својих снова. Верујем да ако човек заиста нешто жели он то може остварити својим радом и трудом. Надам се да ако учим себи могу  дати бољу будућност и поставити црту између других  људи и себе.

Данас је најтеже наћи искреност и имати подршку од људи. Хвала Свевишњем што ми је подарио пријатеље ,који ми много значе и мени дају вредност. Меша Селимовић је рекао:“Пријатељство се не бира,оно бива ко зна због чега, као љубав“. То је истина. Ти, људи су мој дар од Бога и моји анђели чувари. Они су мене заволели  због особина које поседујем и људе треба волети онакве какви јесу.

Лепота је помисао око ме маштам и који у мени буди многа размишљања, па чак и визије. Да ли сам лепа? Да ли је живот леп? Сада знам једну праву истину да је лепота најлепша када је духовна. Моја духовна лепота је у срцу и у делима,која настају из мог пера. Има ли нечег лепшег од ове лепоте ,која је природна,а не пластична. Природна лепота опстаје,а лажна избледи.

Сигурна сам да мора да прође још много година да бих знала ко сам. Да то могу себе и другима рећи. Када се родимо ми смо неисписана табла,а када одлазимо тада се своде велики рачуни и оно што остане иза нас то смо ми  сами, сутра ја ћу бити то у слици и речи,као што ћуприја на Дрини стоји вековима.

Пише: Мирјана Ранђеловић

Прва награда за средњошколце на конкурсу „Ја у слици и речи„.