Самохрано родитељство, то је свакодневна борба за опстанак.
– Мени је лакше да се тата више не жени. Имам само једну мајку!
И тако почнемо сваки разговор, моје дете разведених родитеља и ја, мајка, коју грубо називају „старатељ деце“.
Какав старатељ?! Ја сам родитељ!
Ја треба да сам здрава и радосна свакога дана, да би моја деца одрастала у исто таквом окружењу.
А онда следе дуга два или три дана, када деца оду код тате. Ко зна о чему све мозгају њихове мале главе?!
За то кратко време, мајка не може да се одмара. Она мора да мисли како да организује чишћење и поспремање дома, да би за децу имала времена када се врате. Мајка мисли и када склопи уморне очи
– Где су? Шта сада раде? Да ли су се хранили како треба? Да ли су добро? Да ли им недостаје? Каквог расположења ће бити после?
Безброј питања и вечити страх и недостајања која трају дуже него била која болест.
И када нађеш време за себе, оно ти тада одједном и не треба. А мораш да их пустиш, јер су оба родитеља, и отац и мајка, исто потребни.
За то време смишљаш како да на најлепши и најблажи начин детету објасниш зашто се све догодило, јер је већа слобода питати мајку.
– Знаш, сине, људи се растану када им више не иде баш добро.
– Али ми хоћемо сестру. Нађи неког, роди нам сестру, а после може и да оде.
Детиње жеље некада боцкају срце, док оно не почне да пати и заради аритмију.
Онда мораш да се савладаваш и говориш себи непрестано како треба да се одупреш свим слабостима и како само смеш да стиснеш душу и не покажеш колико си покорен. Ручак неће сам да се спреми! Треба устати у шест изјутра и почети дан уз здраве навике. Просто к’о пасуљ – борба за опстанак.
Са друге стране стоји мушкарац, отац твоје деце, који се труди да удовољи деци и остаје сам, док ти појашњаваш да човек није рођен да би био сам. Док све то објасниш, прошло је пет година, а живот више није исти. Радујеш се што си постао јачи, али се не радујеш шта све твоје дете пита, а тек му је осам.
Најзад схваташ – „Живот је цртање без гумице.“
Нема простора да поправљаш, али има довољно дана да се смешиш и будеш срећан што ти је Бог даровао здраву и паметну децу.
А борба? Борба непрестана!
Пише: Ивана Ђурковић
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
