Spisak želja je minijatura, u odnosu na njegovu vrednost. Kad prođe strah i neizvesnost od nepoznatog, onda ćemo disati slobodno, bez brige da će nam neko preneti bolest i da ćemo mi biti prenosioci. Lakše ćemo dolaziti do svih dragih ljudi i ništa nas neće sprečavati da živimo bez straha. Kako da spavaš, ako strah razara mozak i srce i polako se udaljiš od svih ljudi?
Roditelje, bake, deke i decu, moći ćeš da zaraziš samo ljubavlju i zagrljajima, poljupcem i pažnjom.
-Znaš da mesecima nisam poljubila svoju decu. Oni me gledaju čudno i sa „distancom“ u duši. Nema ništa gore, nego kad te dete pita : „Mama, a što nas nekad ne zagrliš i ne poljubiš!?“
-Kako da ne pitaju, kad mesecima u njihovim očima svet izgleda strašno. Za decu je to kao da si kriva, što si ih rodila. Kad nemaš koga da kriviš, onda onoga, koji je najbliže.
Kad prođe korona, prvo ću da napravim veliku žurku za sve meni drage ljude. Svi ćemo plesati do jutra i komšiluk će prihvatiti glasnu muziku, jer se dugo nismo ometali. Zagrliću sve stvari koje sam želela da uradim, jer je situacija pokazala da je život jedan i da traje kraće, nego što smo mislili. Onda ću da otputujem bilo gde, da vidim sve što nisam videla, a masku ću da natučem samo za ljude varalice koji ne zaslužuju da budem „ja“.
Deda će da me dočeka ponovo, sa pričom o baba Vangi koja je rekla da će živeti 105 godina i svi ćemo verovati samo u dobre priče. Tako ćemo od nje napraviti stvarnost – lepšu i drugačiju.
Svima treba ispričati o generacijama koje su preživele dva najotrovnija rata, u kojima se dečji strah budio umesto ranog proleća.
Naša su proleća postala zime, hladne i strašne, nalik na one, o kojima mi je deda pričao. Uranjali smo u dubok sneg, bez mogućnosti da izvučemo noge, a sve je izgledalo kao živo blato, a mi smo umorni ratnici, izobličeni od straha.
Kršan život pravi od nas parčad od stakla. Kako da se ne polomiš posle, na najsitniju glupost!?
-Ja ću stvarno da napravim žurku. Pričaćemo o stvarima koje se tiču luckaste mladosti i svi će učestvovati u tom razgovoru, a osmesi će samo da pljušte. Niko neće da nam zameri sreću.
-Isteraćeš ti sve korone iz ovog grada.
Ja stvarno verujem da ćemo i u ovom ratu pobediti. Ljudima će dosaditi da nose maske, pa ćemo svi biti oni pravi. Svako će pokazati svoje pravo lice. Neiživljenost mesecima pretvoriće se u duboku i nemerljivu radost. Živećemo! To ćemo da radimo.
-Ti bre, kao da si rasla u nekom šarenom vremenu sa cvetićima i zvezdicama. Ja neću da pravim planove.
-Ja ću, Boga mi, da ih pravim. Neću časiti ni časa. Treba da budeš dovoljno lud, da ti dani budu živi. Nema šta da se čeka, spisak kratak, ali vredan.
Srkućem kafu i zamišljam ljude kako se raduju još jednoj pobedi. Ko li će posle ovog rata da baca deci bombone i iz kojih tenkova!?
Ja ću mojoj da napravim pljusak zagrljaja i poljubaca. To ću prvo! A vi!?
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
