Има много књига које су објављене и данас се објављују, а које ће бити заборављене или које ће се будућим поколењима чинити безначајне. Епитет „класик“ приписује се само оним ауторима чије дело с временом успева да сачува актуелност и чије име постаје придев, а њихова књижевна репутација има интернационални значај.
Немачка књижевност се с правом и не без разлога карактерише као „велика књижевност“. Како из угла и пера немачких класика, који нам пружају увид у различите традиције не само приповедања већ и различитих поетика, изгледају неке од „вечних тема“, сазнаћете читајући дела која вам представљамо у наставку текста.
Топличанка је сачинила тек мали избор оних књига немачких класика које неизоставно треба прочитати, а које се налазе у самом врху не само књижевности на немачком језику, већ и светске књижевности.
„Вилхелм Тел“, Фридрих Шилер
Подстицај за писање овог драмског комада Шилер је добио од Гетеа и ово је једина његова драма са срећним крајем. Радња се одвија почетком 14. века у Швајцарској. У њој је главна улога припала швајцарском народу, као борцу против страног окупатора и освајача, знатно надмоћнијег непријатеља – Аустрије. Син легендарног швајцарског стрелца Вилхелма Тела бива ухапшен након што је спалио аустријску капу, постављену на главном градском тргу, а којој се швајцарски народ у знак покорности страним освајачима, треба поклонити. Како би га спасио, његов отац Вилхелм има задатак да погоди јабуку на синовљевој глави, у чему, наравно, на крају и успева. Након што убије аустријског намесника, Тел бива слављен као прави борац за слободу.
Драму додатно компликује то што Шилер поред борбе са спољашњим непријатељем Аустријом, износи и борбу са унутрашњим непријатељима, савезницима окупатора. Пишући о достојанству и слободи једне потлачене нације, Шилер је желео да истакне колико важну улогу у свргавању тираније има омладина. Суочавајући борце за слободу и тиране који немилосрдно тлаче народ велики немачки аутор потцртава чињеницу да је слобода највиши идеал којем човек треба да стреми.
„Фауст“, Гете
Потку овог дела чини један од темељних митова западног света – продаја душе ђаволу, у замену за „тајанствена знања“ и земаљска задовољства. Полазећи од класичне приче о легендарном немачком алхемичару, који се зарад нових спознаја удружује и са самим ђаволом, Гете евоцира средњовековну причу и доводи је у везу са човеком европске модерности, који смело изазива лукавог Мефистофела.
Читајући Гетеовог „Фауста“ уверићете се зашто се ово дело сматра можда и највећим достигнућем немачке књижевнсти, те зашто Фауст наставља са својим трагањем и лутањима и након што му Мефисто омогућава да искуси земаљска задовољства, указујући на то да је смисао у њима? Гете нам предочава једну велику истину – шта је то што нас чини људима: да сваки човек у себи носи и добро и зло, али и вечиту фаустовску потрагу за знањем и суштином живота.
„Три ратна друга“, Ремарк
Ремарка углавном препознајемо као изузетно читаног и пупуларног класика, аутора антиратних романа, какав је и роман „Три ратна друга“. Читајући ово дело суочавамо се са лаганим, готово комерцијалним писањем, истовремено препознајући у књизи идеје и поруке због којих се оправдано сврстава међу класике и сам врх немачке књижевности. Роман је истовремено прича о љубави и смрти у позадини међуратне економске кризе у Немачкој двадесетих година ХХ века и политичких сукоба у предвечерје нацизма. Може се рећи да је главни јунак романа послератна генерација чији су носиоци три ратна друга – Роберт, из чије перспективе је, у првом лицу, и испричана ова прича дата у суморном тону, и његови пријатељи Готфрид и Ото.
Смисао живота резигнирани Роберт проналази у једноставном друговању са својим пријатељима, ратним сапатницима, као и љубавном односу са Патрицијом, који чини окосницу другог дела романа, а који се према својој трагичности безмало може упоредити са Мановим списатељским умећем. Ремарк нам у овом роману који одише дефетизмом заправо нуди дефиницију генерације која је преживела катастрофу Великог рата.
„Човек без особина“, Роберт Музил
Још један писац чије дело бива препознато тек након смрти аутора. Сва његова остварења су остала у сенци „Човека без особина“, који се сматра Музиловим животним делом. Због тога је он и остао упамћен као писац једног романа, иако то није његово једино остварење. Прва књига „Човека без особина“ објављена је 1930, а друга 1932. и сматра се недорађеном и недовршеном.
Историјска иронија чини потку овог романа, у који је укључен велики број ликова. У питању је епска сатира Аустроугарске монархије уочи Првог светског рата. Догађаји о којима се приповеда смештени су у Беч 1913. г. и иронично су названи „паралелна акција“, јер се Немачка тада спремала за обележавање тридесетогодишњице владавине Вилхелма II. У Аустрији се, као одговор на њихову „акцију“, формира организациони комитет који ће обележити седамдесетогодишњицу владавине цара Франца Јозефа. Обе прославе планиране су за 1918, дакле управо за годину када ће се, иронично, десити пропаст оба царства. Једна од најважнијих тема стављена у средиште другог дела овог Музиловог романа јесте љубавни однос између главног јунака Улриха и њгове сестре Агате, који је на граници инцеста.
У овом роману сусрећемо се са пишчевим промишљањима о духу времена и портретима његових носилаца, као и са реалношћу поратне Европе. Релативизовање хуманистичких вредности и брисање индивидуалног идентитета обележавају главну тенденцију једне уклете епохе, због чега се овај роман и сматра „романом-есејем о уклетој ери“. Бројни догађаји и описи у овом роману дочарани су кроз велику приповедачку умешност аутора. Човек без особина заправо је човек без идеологије, а крај те идеологије могао би се узети чак за средишњу тему овог романа.
„Доктор Фаустус“, Томас Ман
У овом ремек-делу класичне књижевности дошло је до правог продора историје у Маново стваралачко умеће. У „Доктору Фаустусу“, више него у било ком другом његовом делу, осећа се присутност актуелних догађаја, чији је сам аутор био учесник. У питању је Други светски рат и слика национал-социјализма у Немачкој, виђена пре свега из угла судбине главног јунака (уметника), али и бројних других грађанских судбина. Проблем уметника као усамљеника (иако, парадоксално, сврха уметниковог дела подразумева комуницирање са другим људима), у овој књизи добија готово историјски значај.
Манов јунак, уметник Адријан Леверкин, компоновањем Апокалипсе са фигурама и Нарицаљке за доктора Фаустуса предвидео је историјски „смак света“, након којег, као последњи крик очаја, опстаје само уметичко дело. Страхујући од стваралачке стерилности, он се удружује са „ђаволом“ (као, уосталом, и сама Немачка). Овај фаустовски мотив – чин продаје душе нечастивом – доноси му огроман уметнички успех, али истовремено и неминовно води ка трагичном крају. О свему томе сазнајемо на непосредан начин, од Леверкиновог најближег пријатеља , наратора Цајтблома. Ни различите грађанске судбине које се срећу у овом роману не могу избећи свом трагичном испуњењу.
Када је реч о историјским збивањима, ни у једном свом приповедачком делу Ман није био тако експлицитан као у овом, и поред свих алузија, недоречености и сложености.Читајући „Доктора Фаустуса“ откривамо на који начин историјске догађаје одређује владавина ирационалних сила, зашто је историја велика трагедија и како је уметник наслутио стварносни пакао Немачке и Европе.
„Процес“, Франц Кафка
Франц Кафка, један од најзначајнијих чешких писаца јеврејског порекла, говорио је немачки и на овом језику писао своја дела. Због оваквог опредељења се и налази на нашој листи незаобилазних класика немачке књижевности. Један је од оних малобројних писаца и класика чије име је постало придев (кафкијански). Писао је приповетке и романе у којима доминира тематика отуђености, мистичних трансформација и атмосфера апсурда. Кафкине реченице су мирне и сталожене и он језик користи да једноставним тоном опише апсурдне догађаје, смештајући их на тај начин у област реалног и свакодневног. Одсуством емоција или коментара, аутор на известан начин „неутралише“ нестварни догађај, тако да читалац одмах треба да га прихвати као реалност.
Процес као најважније Кафкино дело
Роман „Процес“ с правом се истиче као најважније дело у његовом стваралаштву. Главни јунак Јозеф К., тих и вредан банковни чиновник, бива ухапшен и оптужен за неименован злочин. Његови напори да се одбрани бивају непрестано осујећивани у лавиринту бирократије и неумољиве власти, тако да он постепено почиње да прихвата кривицу. У овом роману Франца Кафке, у држави главног јунака Јозефа К. свако има своја задужења – подела дужности је јасна. Обичан човек дужан је да не буде крив или, ако већ јесте, да не пита за разлоге кривице, већ да се помири са стањем ствари.
Имагинарна држава Јозефа К. и њена „правичност“ представљене су посве негативно. Посматрајући такав апсурдни свет са своје слободњачке, индивидуалистичке тачке гледишта, кроз пасивну побуну, он чини да се његова имагинарна кривица претвори у праву. Јозеф К. се, наиме, таквом свету потчињава, и на тај начин, иако споља „невин“, бива „кривим“ изнутра, што га на крају и доводи до страдања. И овај роман нам, дакле, открива најкарактеристичнију Кафкину тему – јединствену истрајност људске тежње суочене с неуспехом и негацијом.
Гинтер Грас
Гинтер Грас, добитник највишег књижевног признања Нобелове награде (1999), аутор је познатог класика „Лимени добош“, који је 1979. и екранизован. Заједно са романима „Мачка и миш“ и „Псеће године“ овај класик чини тзв. Данциг трилогију. Оно што повезује све три књиге је ратно искуство у културној средини Данцига и успон нацизма.
Један од најважнијих романа двадесетог века, који уводи тему нацистичке Немачке у књижевност, написан је у оквирима магичног реализма и представља исповест тридесетогодишњег човечуљка Оскара Мацерата. Као пацијент психијатријске клинике у Диселдорфу, оптужен за убиство болничарке, он записује свој чудан животни пут и необичну судбину у време успона и слома нацизма, и то из дечје (што не значи и незреле) перспективе.
Његов став према свету одраслих јасно дефинише његова одлука да престане да расте, када је за трећи рођендан добио лимени добош. Ипак, овај човечуљак, вечито дете, од чијег гласа пуцају зидови, на неки начин ипак мора да се суочи са политиком и историјом свог времена, чији је сведок. У том перфидном свету, испоставиће се, он је можда једина здрава особа, која одбија да се уклопи у то и такво друштво, иако је приморан да се са њим неизбежно суочи.
Бертолд Брехт, „Мајка храброст и њена деца“
„Мајка храброст и њена деца“ је можда најважнији темељ Брехтовог успеха, због којег је он стекао статус модерног класика, не само у Немачкој већ и у Европи и свету. Драма је потпуно саздана по принципима епског позоришта. Мајка Храброст, главна јунакиња заправо је кантинерка Ана Фирлинг, која у Тридесетогодишњем рату (1618–1648) следи војску од ратишта до ратишта, кроз различите земље, како би себи и својој деци обезбедила егзистенцију.
Она у овом рату првенствено види извор прихода и нимало не прижељкује његов крај, док до изражаја долази њена хладна и бескрупулозна трговачка вештина, чак и када изгуби и оно до чега јој је највише стало и остане потпуно сама. Може ли мали човек спасити свој мали свет од рата? – главно је питање које се намеће док читате ово дело, чији је уметнички квалитет неоспоран.
Штефан Цвајг, „Јучерашњи свет“
Ова аутобиографија Штефана Цвајга уједно представља и мемоаре једног јединственог света којег више нема. Отуд и симптоматични наслов дела. Као припаднику јеврејског народа нанете су му страшне неправде, али је његово сећање на прохујала времена и младост обојено носталгијом и сетом упркос томе што је та реалност према њему била немилосрдна.
Из пишчеве, интимне перспективе дати су нам портрети различитих личности из јавног живота тога доба, опис францјозефовске Аустроугарске, слика образовног система, политичких догађаја и сл., а све да би се у први план истакло питање идентитета европских Јевреја интегрисаних у културе различитих земаља у којима су се настанили… Ово је заправо књига о једном ишчезлом свету и духу минулог времена, у ком је Цвајг (Ахасвер, прогнаник, емигрант и луталица) живео и волео га, које се од њега отргло или га одгурнуло, а које је он превео у поље имагинарног – у књижевност.
Херман Хесе, „Демијан“
„Демијан“ је заправо роман о одрастању, повест о младости Емила Синклера. Она позната фаустовска потрага за вечитим знањем и јединственим праелементом живота нашла је доминантно место и увом роману и постала његова главна тема. Детињи немири, које буди мрачан и дивљи свет изван куће родитеља главног јунака дечака Синклера, постају окидач те потраге.
Док се у његовом бићу води рат две крајности, познанство са Демијаном, који Емилу постаје нека врста ментора, чини да он тражећи себе постане свестан дуализма човекове природе коју чини сукоб божанског и демонског, доброг и злог, нагона и духа, телесног и материјалног, акције и контемплације… Овај дуализам и синтеза крајности посебно ће доћи до изражаја и достићи врхунац у лику Демијанове мајке Еве, својеврсног отелотворења божанства познатог као Абраксаз.
