Време пролази споро када треба да се деси нешто што нестрпљиво чекаш. Ја чекам да ме он позове и бројим сате колико дуго се није јавио. Шта чека? Кад неког волиш или кад ти неко недостаје, газиш понос и зовеш!
Љубав је, стварно, лудост, за коју треба имати храбрости. Љубав није за слабе, несигурне, уплашене, неодлучне. Љубав такве људе уништи. Љубав је за јаке, сигурне, заљубљене, одлучне. Њих чини још бољима. А зашто? Зато што „пристанком на љубав“ ризикујете да ваше срце на крају буде расуто у комаде. И то је у реду.
Љубав није била љубав, ако није болела кад је пукла. Ризикујете да је погрешна особа или време. Не треба да срећемо људе који нису за нас! Али то, нажалост, није могуће. Зато, ако је ваша особа за љубав погрешна, спакујете успомене и кренете даље. Такође, ризикујете да никад не пребродите крај.
Неке људе никад не заборавимо, неке никад не упамтино. Поједине никад не преболимо, а поједине никад и не заволимо. И то је прихватљиво. И не постоји погрешно време за љубав, постоји погрешна особа у том тренутку.
О љубави се не учи и никад се довољно не зна о њој. Она се осећа, даје и прима. За људе попут мене, љубав је непресушан извор инспирације и нешто што ће заувек остати далеко и недостижно.
У љубави се предаш оном кога волиш. А како ја да припаднем њему, кад не припадам ни себи? Свиће ново јутро и он се није јавио. Пишем нову колумну и схватам да све речи, могу да стану у две реченице.
Ја њега не могу да преболим. Он мене не може да заволи.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
