Увек сам се слатко смејала кад је бака говорила – Ништа није важно, само да је леп. Тад ми баш и није било јасно то њено разумевање лепоте. Неке реченице остају урезане доживотно и када нису живи они, који су те учили. Тек тад схватиш шта значе те специфичне заврзламе и које тајне носе испод сваког слова у једној речи.
-Ти си ђаволесна. Како ли их нађеш!?
-Ја сам само свесна. Није што је мој, ал’ је леп!
-Мени он није уопште леп!
-Сећаш ли се шта је баба Славка говорила – Мени било битно да је леп. Е, леп је широк појам лепотице! Леп изнутра, леп је споља. Разумеш?
-Не разумем… И не мора да значи.
– Мора да значи. Он је мени леп, јер кад трепне, испод тих трепавица се збива нешто другачији поглед. То је као осмех очију.
-Господе Боже, поново си почела да се ђаволишеш!
-Ма јок! Ја сам слушала Славку, док си ти спавала. Штета за тебе!
Мој је човек људски леп. Уме да се понаша и да своје године носи онако, како треба. Облачи се пристојно и понекад виче, кад га изнервирам. И кад виче, он је леп. Понекад ме расплаче, па ме насмеје. Шта ћете, уме човек! Леп си, и ако умеш. Није то лако да будеш леп. Људи онда увек очекују да тако изгледаш и споља.
- Овај мој, увек изгледа! Ја све мислим, некад ће да поружни, а он ништа.
- Ето ти га сад… Па је’ л ’оћеш лепог или нећеш!?
- Па ’оћу, али понекад морам ја да будем лепша.
И жена треба да буде лепа. Па кад се приближи, да иде уз човека. То тако приличи. Ко мисли супротно, није у праву.
Кад дође пролеће, он уме да га обоји. У неке осмехе из стихова и гласом од љубави. Тад све изгледа нестварно, а ипак је стварно.
-Какав је овај мој зарозан!? Жено, неће да се обуче к’о човек!
-Немам ја тих проблема. Мој се пегла сам, јер је леп, разумеш!? О томе сам ти причала оног дана.
Ипак, жена мора да пробуди лепоту у мушкарцу. Не може она да спава, а он да се обрће у кућним папучама и да нешто чека. Није важно да ли чека чарапе, кошуљу, панталоне… Устани, учини га лепим, исто као што си га некад учинила својим. Е, кад постане много леп, нека то ради сам. Биће још лепши. Није лако са мушкарцима, али може да буде много лепо.
Овај мој све уме. И да се обуче и да лепо прича и понаша се. Веровали или не – он се понаша! Што је већи мангуп, то га више волЕм. Није џабе баба говорила да је мангуп најбољи муж.
- Морам да вам се пожалим… Ваш син се дописује са ко зна каквима.
- Је’л доноси у кућу?
- Доноси.
- Је’л ти добар муж?
- Па јесте.
- Шта те брига онда!
И то је цела филозофија.
Кад погледам себе поред њега, увек се сетим чувених реченица из домаћег филма :
- Наш Милорад висок, леп, а ваша Радмила, мала, тако да ће деца да буду осредња, на опште задовољство.
То ти је љубав и на градски начин, не само на сеоски. Него се касно сетимо. Те ситне разлике баш и нису важне. Али је важно да кажеш – Није што је мој, ал’ је леп! Похвали га, ако је твој!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
