Većina nas smatra da je najlepši period života detinjstvo i školsko doba, jer se deca u tom periodu upoznaju, igraju, druže i svakoga dana nauče nešto novo, korisno, primenljivo u svakodnevnom životu.
Međutim, pandemija koronavirusom je puno toga promenila, i dečje živote, ali i živote odraslih, tj. njihovih roditelja, baka, deka. Zbog svih promena koje su prisutne na globalnom nivou, primetila sam da su deca sklona nizu različitih osećanja, od prvobitne radosti što ne moraju svakoga dana u školu, a zatim i dosade i anksioznosti jer veliki deo vremena provode kod kuće izbegavajući okupljanja, rođendane, druženja kao ranije.
Uplašeni su roditelji, a tek deca?
Ako su roditelji uplašeni, napeti i previše zabrinuti za svoje i zdravlje svoje dece, nije retko da ta osećanja prenesu i na svoje predškolce ili školarce. Slažem se da za sve postoji period adaptacije za bilo kakve promene u životu i da ne treba odmah paničiti ako roditelj primeti neobično ponašanje svoje dece.
Međutim, ako to ponašanje, stanje potraje i više od mesec dana i roditelj primeti da dete nema koncentaciju dok sluša onlajn nastavu ili uči lekciju, postiže slabije rezultate nego uobičajeno, slabo spava, veoma malo jede – smatram da roditelj treba nešto da preduzme i obrati se za pomoć stručnom licu, najčešće školskom psihologu koji je uvek tu za svako dete da pruži podršku i pomogne u svom domenu.
Vreme ispred ekrana za predškolce
Ponekad i previše vremena ispred računara, pored školskih obaveza odnosno nastave na daljinu, čitanja zanimljivih sadržaja, igranja igrica i vreme provedeno na društvenim
mrežama, kad se sve udruži bude previše za jednog osnovca i može negativno da se odrazi na ponašanje deteta u kući i učenika ,,u školi“. Zato je i zadatak roditelja da proprate koliko vremena deca provode kvalitetno za računarom – tražeći neke informacije za potrebe domaćih zadataka, a koliko vremena „bacaju“ zevajući u telefon.
Nisam za preterani pristup modernim tehnologijama, naročito kada su u pitanju predškolci. Njih treba naviknuti da zajedno sa roditeljima odgledaju neki zanimljiv porodični film o kome bi nakon filma mogli da porazgovaraju, na primer o likovima, onome što bi deca izdvojila, eventualno čemu ih uči odgledani film.
Školska deca i tehnologija
Školska deca su nešto drugo.Njihova je obaveza i dužnost da redovno ispunjavaju svoe školske obaveze bilo uživo ili onlajn. Onlajn nastava je nastala iz nužde. Ona svakako ne može zameniti nastavu uživo kod koje je prisutna jasna interakcija između učenika i nastavnika, ali ne možemo reći ni da je toliko loša. Veliki broj nastavnika vredno i predano izvodi nastavu na daljinu koja je veoma zahtevna i traži veliku pripremu nastavnika. Čak i nastavnici koji u startu i nisu bili za ovaj vid izvođenja nastave, posle kraćeg vremena su se veoma dobro snašli u svemu tome.
Ono što bih dodala je da me plaši i što ne bih volela je da ova vrsta prakse, odnosno nastava na daljinu opstane i kada ne bude bila potrebna. Smatram da to nikako ne bi bilo dobro za naše buduće generacije učenika na svim nivoima. Današnje generacije učenika uskraćene za nešto veoma važno. Reč je o stipendijama, gotovo da ne postoje stipendije da učenici odu u inostranstvo i to ne samo da nešto nauče, usavrše, i budu dobri u nečemu, već i da vide i upoznaju kako i na koji način drugi narodi žive, pa da s nakon završene škole vrate u našu zemlju …
Umerenost, planiranje obaveza i odmor
Decu treba učiti da budu umerena u svemu i da umeju da isplaniraju vreme za učenje, vreme za odmor, vreme za njihove omiljene aktivnosti, npr. slušanje muzike, gledanje filmova, neki hobi, kao i za druženje i razgovor sa ukućanima kako bi zdravije rasla, osećala se bolje i lakše prihvatila novonastale uslove života. Sada je i prilika da se roditelji i deca zbliže i još bolje upoznaju i ne ostave mesta za svađe, nesuglasice i netrpeljivost.
Deci mlađeg školskog uzrasta teško pada to što ne mogu kao nekada da se okupljaju i druže sa vršnjacima u parkovima, školskim dvorištima i igraonicama, kao i da se grle i nesmetano sastaju. Moramo ih razumeti, jer im nije lako. Isto važi i za decu starijeg školskog uzrasta i odrasle koji se trude da to ne pokažu. Decu treba odvratiti od rijaliti programa, jutjubera i niskoproduktivnih serija.
Treba ih podsticati da uče i da se obrazuju, jer im znanje niko ne može oduzeti. Ne dozvolimo deci da budu pasivna, nezainteresovana i da stagniraju, jer je znanje njihovo oružje koje će im obezbediti egzistenciju u životu.
Piše: Jelena Đorđević, učiteljica
Topličanka je duša od žene.
