U vreme moje bake pomade za lice kupovale su se na kilo, pa je ista točena u staklenu teglu. Posle tople kupke, miris pomade širio se kućom kao kakva terapija za uspavana čula.
Imala je dugu i jaku kosu, pa je nakon pranja plela dugačke pletenice i ujutru bi razvezala kovrdže, pravilne i čvrste. Uvek sam se pitala od čega joj je kosa tako sjajna. Čuveni ceđ je obavljao svoju funkciju. Žene su u to vreme prale kosu nakupljenom kišnicom u koju se stavljao pepeo. Govorila mi je da kosa tada ciči pod prstima.
Žene su volele da nose mladeže kao kakva odlikovanja. Ona, koja ga nije imala, umakala bi šibicu u čađ i crtala mladež ispod oka. Tako su se žene prirodno šminkale. Grožđana mast je bila neizostavna kozmetika tog bezbrižnog doba. Usne su sijale i nigde nije nastala nijedna pukotina.
Znalo se sve. Kad se pođe u goste, stavlja se nova kecelja preko suknje, a bakin ormar od orahovine, imao je poseban miris. U ćoškovima su boravili listovi oraha, kako moljci ne bi našli put do pletenih prsluka. Njene vunice mirisale su na nove džempere i popke za unuke. Na dnu ormara ispletene vunene čarape čekale su zimu. Baka ih je nosila i leti, na bosim nogama. Vunene čarape su bile štit od vrelih letnjih dana i preventiva virusa.
-Boga ti, Marko, dodaj mi to plekano džamadžonče!
-Šta ti je to, baba Slavka!?
-To je moje plekano tanjirče. Tu mi stoji keks.
Znalo se u njenoj kući gde šta stoji i sve je imalo poseban naziv. Samo njen. Često nismo razumeli njene kovanice, ali smo ih dobro zapamtili. I tada je postojala rutina, samo mnogo lepša, nego ova naša.
Nikud se nije žurilo. Kafa se pila iz malih šoljica, natenane. Domaće mleko uvek se kuvalo polako, a onda bi baka skupila kajmak, koji sam sa slašću mazala na domaći, rupičasti hleb.
Sećam se da je stalno doručkovala crno grožđe i hleb. Ne zato što nije bilo ničeg, već radi zdravlja i lepote, ove prirodne o kojoj govorim. Botoks, veštačke obrve, trepavice i nokti – to nije postojalo u ženskom rečniku. I ne samo to! Nokti su bili fino posečeni, jer je svakoga dana trebalo umesiti hleb, „kvarcovati se“ u polju i na njivi. Kakva je to žena, pod čijim se noktima cakli komad zemlje!? Pa ’ajte, molim vas!
U prodavnicu je moja baka išla sa pletenom korpom. Kese su došle mnogo kasnije. Hrana, doneta u korpi, mirisala je na svežinu.
Čim procveta jorgovan pod njenim prozorom, zamiriše čitava soba, pa smo se svi borili ko će da spava u njenoj sobi. Na jastuku od šuški, koje je još deda napravio, spavalo se kao na oblaku. Žene su se budile srećne i nije im bila potrebna nikakva šminka.
Jedino, što je ostalo iz tog doba je to, da su srećne žene, zaista lepe žene i ne treba im šminka. Neke srećne žene i danas ne moraju da se našminkaju. Ove druge, utehu traže u veštačkim nadogradnjama.
Mudrost se ipak, ne nadograđuje. Uči se od baka, koje su u svakom smislu, bile prirodno lepe. One su znale da lepota jedne žene leži u njenoj prirodnosti.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
