Емилија Гашић је српска редитељка и фотограф, која ствара на релацији Србија-Америка. Као истинска заљубљеница у фотографију и филм, развија свој стваралачки пут у визуелној уметности.
Топличанка вам открива како се то из породичних видео снимака рађа филм, због чега Емилију фасцинира човекова инстинктивна потреба да исприча причу и како је то у дигиталном добу се бавити аналогном фотографијом.
Како си заволела филм? Да ли се сећаш првог филма који си погледала?
Одувек сам волела да гледам филмове! То је једна од првих ствари које се сећам да ми је мама показала – како да пустим касету преко видеа, како да премотам филм ,,Кум” да бих стигла до наснимљеног цртаног филма после. Развила сам ту потребу да гледам нешто стално у своје слободно време и радовала сам се зимским празницима увек јер је тада пуштано јако пуно филмова.
Прилично сам сигурна да је први филм који сам погледала био јапански аниме ,,Јуки – снежна вила” који смо имали на VHS-у. То је цртани из осамдесетих који сад кад о њему размишљам био за одрасле али је имао јак женски лик много пре Дизнија и као девојчици која је хтела да витла мачом и луком и стрелом у то доба ми је то било јако занимљиво.
На касетама смо имали свашта наснимљено па сам гледала доста тога, сећам се ,,Борбе Титана” из 1981. затим, ,,Господара звери” и можда омиљеног ,,Приповедача” од Џима Хенсона. Занимљиво ми је да сам касније читала да су визуелни ефекти из ,,Приповедача” и ,,Борне Титана” заправо надахнули Питера Џексона да се бави филмом и били једна од инспирација за ,,Господара прстенова” који је за мене био кључан у одлуци да се бавим филмом.
Дипломирала си филмску режију на Академији уметности у Београду, а мастерирала камеру у Школи уметности на универзитету у Њујорку. У ком тренутку си се у свом стваралаштву определила за фотографију и визуелну уметност?
Мислим да је то увек било присутно јер филм је визуелна уметност и не постоји без фотографије. Фотографија је филм само у краћој форми, прича се прича у једној сличици или фрејму на енглеском. За мене ту не постоји велика разлика јер волим оба и иако сам првобитно као дете желела филмом да се бавим, ту ме је довела фотографија. И једно и друго значи посматрање простора око себе јер то је оно што доноси аутентичност причи и током писања сценарија.
Како се развија твоја филмска естетика на релацији Њујорк-Београд-Врњачка Бања?
То је занимљиво питање. Док сам живела у Србији више сам била окренута жанровском филму који ми је фалио тада. А када сам се преселила у Њујорк, окренула сам се ка драми и то социјалној, за коју сам мислила да никада нећу радити! Али схватила сам да је то део развоја и да је добро експериментисати са жанровима и формама.
Мислим да не желим да радим само једну врсту филма, зато ме је и привукла камера. Тада сарађујете са другим редитељима који доносе нову перспективу из које можете да учите и то јако волим. Тренутно радим на свом дугометражном филму ,,78 дана” који је о одрастању што је жанр сам за себе (coming of age на енглеском) и који има елемент комедије а то раније нисам много радила. Чинило ми се да је комедија тешка јер коме је шта смешно је права мистерија! После тога имам већ идеје за психолошки трилер са елементима фантастике.
Поменула си да тренутно развијаш дугометражни филм ,,78 дана “ чија је радња смештена за време бомбардовања 1999. Са тим пројектом си била и на радионици светски познатог филмског фестивала Венецијанског Бијенала и програма College of Cinema. Можеш ли нам рећи нешто више о том филму?
,,78 дана” је филм о одрастању три сестре које се снимају током бомбардовања ‘99 док им је отац мобилисан. Концепт филма је home video + found footage и настало је из прегледавања сопствених породичних снимака у којима сам видела да у човеку постоји та инстинктивна потреба за причањем приче. Полазиште ми је била мисао ,,а шта ако је цео филм наснимљен на једну касетицу Hi8 камере?” Након тога сам развила ликове три сестре опет из потребе да видим филм о одрастању девојчица/девојака чега код нас нема много нажалост.
Радионица у Венецији је била једно добро искуство јер сам ту развијала сценарио. Пријаве на радионицу су углавном синопсиси и идеја да се сценарио развије баш код њих. Имала сам интезивних десет дана заједно са продуцентима Андријаном Софранић-Шућур и Милошем Ивановићем из продукцијске куће Сет Саил Филмс и још дванаест учесника и њихових екипа и ментора. Ту смо данима разговарали о свим могућим опцијама из чега је потекао сценарио. Дивно искуство које бих препоручила сваком.
Кратки филм ,,Она и он” је премијерно приказан у марту на Фирст Рун филмском фестивалу (једном од најдужих Њујоршких фестивала који се непрекидно приказује). Њега си радила као редитељ и директор фотографије. Како је настао тај филм и о чему је?
,,Она и он” је кратки филм који настао као омаж Њујоршким романтичним сусретима од којих се напослетку не деси ништа. Радила сам га заједно са редитељем и продуцентом Алексом Вајским након чега смо добили идеју да оснујемо заједно медијску компанију Исток Филмс.
Тај кратки филм смо радили на филмској траци (35 мм) и идеја нам је суштински била да радимо што више на филму. Тако смо спојили нашу љубав према аналогном па се кроз Исток Филмс бавимо и фотографијом и филмом.
Твоја изложба аналогних фотографија ,,Из|међу“ је била у УК Пароброду у Београду током фебруара, а тренутно је у Замку Културе у Врњачкој Бањи. Која је следећа станица? Колико дуго си припремала изложбу? Зашто ,,између”?
Следећа станица је Краљево и Културни Центар Рибница током априла а имам у плану још адреса! Идеја је да изложим у што више малих места и градова по Србији јер сматрам да је битно да не буде све у Београду. Мислим да има помака на том пољу од онога што ми је било понуђено као основцу или средњошколцу, али мислим да ти помаци могу да буду још већи. Зато ми је посебно драго да је изложба тренутно у Врњачкој Бањи одакле сам иначе па и у Краљеву где сам ишла у средњу школу.
Планирам изложбу више од годину дана, игром случаја због короне, али и због промишљања у ком формату би било најбоље изложити. Првобитна идеја ми је била да све буде виртуелно и да постоје есеји који прате фотографије или скупове фотографија. С обзиром да се аналогном фотографијом бавим већ скоро десет година има јако пуно прича везаних за шетње и људе које сам фотографисала на тим шетњама. Неке сам замислила у виду интервјуа, а неке у виду прича, међутим схватила сам да је то заправо логичан след догађаја након изложбе. Самим тим бих након тог виртуелног, ако буде занимљива реакција, урадила и књижицу са тим, али отом потом!
Имала сам један избор фотографија пре пандемије који је био већи и рогобатнији можда, па сам време короне искористила да поново скенирам све своје негативе и да их детаљно пређем и да уочим можда заједничке особине. Из тога се изродила идеја о међупростору односно ,,између” јер сам убрзо схватила да све што фотографишем ја увек радим на путу до, између станица, у возу, у колима, на путовањима. Када сам то уочила било ми је занимљиво да налазим и те апстрактне мотиве и да тако сузим избор на ових двадесет фотографија. У томе сам имала помоћ неколико дивних људи – Маје Медић, Татјане Крстевски и Тони Џанелија.
Који су ти омиљени ,,кадрови из живота”?
Највише волим да током шетње са неким, случајно откријем фотографију или због светлости, или сцене, или позиције саговорника, некад чак и комбинације боја и слично. Волим да носим фотоапарат са собом сваки пут кад изађем на улицу управо из тог разлога јер никад не знам шта ћу видети. Немам омиљену сцену али волим до фотографишем преломе зграда, односно где се две зграде које су сличне или различите спајају из моје перспективе, такође волим да фотографишем кроз стакло и уопште рефлексију и највише волим кад је сунце иза особе коју фоткам.
Пишем и инспиришем.
