Emilija Gašić je srpska rediteljka i fotograf, koja stvara na relaciji Srbija-Amerika. Kao istinska zaljubljenica u fotografiju i film, razvija svoj stvaralački put u vizuelnoj umetnosti.
Topličanka vam otkriva kako se to iz porodičnih video snimaka rađa film, zbog čega Emiliju fascinira čovekova instinktivna potreba da ispriča priču i kako je to u digitalnom dobu se baviti analognom fotografijom.
Kako si zavolela film? Da li se sećaš prvog filma koji si pogledala?
Oduvek sam volela da gledam filmove! To je jedna od prvih stvari koje se sećam da mi je mama pokazala – kako da pustim kasetu preko videa, kako da premotam film ,,Kum” da bih stigla do nasnimljenog crtanog filma posle. Razvila sam tu potrebu da gledam nešto stalno u svoje slobodno vreme i radovala sam se zimskim praznicima uvek jer je tada puštano jako puno filmova.
Prilično sam sigurna da je prvi film koji sam pogledala bio japanski anime ,,Juki – snežna vila” koji smo imali na VHS-u. To je crtani iz osamdesetih koji sad kad o njemu razmišljam bio za odrasle ali je imao jak ženski lik mnogo pre Diznija i kao devojčici koja je htela da vitla mačom i lukom i strelom u to doba mi je to bilo jako zanimljivo.
Na kasetama smo imali svašta nasnimljeno pa sam gledala dosta toga, sećam se ,,Borbe Titana” iz 1981. zatim, ,,Gospodara zveri” i možda omiljenog ,,Pripovedača” od Džima Hensona. Zanimljivo mi je da sam kasnije čitala da su vizuelni efekti iz ,,Pripovedača” i ,,Borne Titana” zapravo nadahnuli Pitera Džeksona da se bavi filmom i bili jedna od inspiracija za ,,Gospodara prstenova” koji je za mene bio ključan u odluci da se bavim filmom.
Diplomirala si filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a masterirala kameru u Školi umetnosti na univerzitetu u Njujorku. U kom trenutku si se u svom stvaralaštvu opredelila za fotografiju i vizuelnu umetnost?
Mislim da je to uvek bilo prisutno jer film je vizuelna umetnost i ne postoji bez fotografije. Fotografija je film samo u kraćoj formi, priča se priča u jednoj sličici ili frejmu na engleskom. Za mene tu ne postoji velika razlika jer volim oba i iako sam prvobitno kao dete želela filmom da se bavim, tu me je dovela fotografija. I jedno i drugo znači posmatranje prostora oko sebe jer to je ono što donosi autentičnost priči i tokom pisanja scenarija.
Kako se razvija tvoja filmska estetika na relaciji Njujork-Beograd-Vrnjačka Banja?
To je zanimljivo pitanje. Dok sam živela u Srbiji više sam bila okrenuta žanrovskom filmu koji mi je falio tada. A kada sam se preselila u Njujork, okrenula sam se ka drami i to socijalnoj, za koju sam mislila da nikada neću raditi! Ali shvatila sam da je to deo razvoja i da je dobro eksperimentisati sa žanrovima i formama.
Mislim da ne želim da radim samo jednu vrstu filma, zato me je i privukla kamera. Tada sarađujete sa drugim rediteljima koji donose novu perspektivu iz koje možete da učite i to jako volim. Trenutno radim na svom dugometražnom filmu ,,78 dana” koji je o odrastanju što je žanr sam za sebe (coming of age na engleskom) i koji ima element komedije a to ranije nisam mnogo radila. Činilo mi se da je komedija teška jer kome je šta smešno je prava misterija! Posle toga imam već ideje za psihološki triler sa elementima fantastike.
Pomenula si da trenutno razvijaš dugometražni film ,,78 dana “ čija je radnja smeštena za vreme bombardovanja 1999. Sa tim projektom si bila i na radionici svetski poznatog filmskog festivala Venecijanskog Bijenala i programa College of Cinema. Možeš li nam reći nešto više o tom filmu?
,,78 dana” je film o odrastanju tri sestre koje se snimaju tokom bombardovanja ‘99 dok im je otac mobilisan. Koncept filma je home video + found footage i nastalo je iz pregledavanja sopstvenih porodičnih snimaka u kojima sam videla da u čoveku postoji ta instinktivna potreba za pričanjem priče. Polazište mi je bila misao ,,a šta ako je ceo film nasnimljen na jednu kaseticu Hi8 kamere?” Nakon toga sam razvila likove tri sestre opet iz potrebe da vidim film o odrastanju devojčica/devojaka čega kod nas nema mnogo nažalost.
Radionica u Veneciji je bila jedno dobro iskustvo jer sam tu razvijala scenario. Prijave na radionicu su uglavnom sinopsisi i ideja da se scenario razvije baš kod njih. Imala sam intezivnih deset dana zajedno sa producentima Andrijanom Sofranić-Šućur i Milošem Ivanovićem iz produkcijske kuće Set Sail Films i još dvanaest učesnika i njihovih ekipa i mentora. Tu smo danima razgovarali o svim mogućim opcijama iz čega je potekao scenario. Divno iskustvo koje bih preporučila svakom.
Kratki film ,,Ona i on” je premijerno prikazan u martu na First Run filmskom festivalu (jednom od najdužih Njujorških festivala koji se neprekidno prikazuje). Njega si radila kao reditelj i direktor fotografije. Kako je nastao taj film i o čemu je?
,,Ona i on” je kratki film koji nastao kao omaž Njujorškim romantičnim susretima od kojih se naposletku ne desi ništa. Radila sam ga zajedno sa rediteljem i producentom Aleksom Vajskim nakon čega smo dobili ideju da osnujemo zajedno medijsku kompaniju Istok Films.
Taj kratki film smo radili na filmskoj traci (35 mm) i ideja nam je suštinski bila da radimo što više na filmu. Tako smo spojili našu ljubav prema analognom pa se kroz Istok Films bavimo i fotografijom i filmom.
Tvoja izložba analognih fotografija ,,Iz|među“ je bila u UK Parobrodu u Beogradu tokom februara, a trenutno je u Zamku Kulture u Vrnjačkoj Banji. Koja je sledeća stanica? Koliko dugo si pripremala izložbu? Zašto ,,između”?
Sledeća stanica je Kraljevo i Kulturni Centar Ribnica tokom aprila a imam u planu još adresa! Ideja je da izložim u što više malih mesta i gradova po Srbiji jer smatram da je bitno da ne bude sve u Beogradu. Mislim da ima pomaka na tom polju od onoga što mi je bilo ponuđeno kao osnovcu ili srednjoškolcu, ali mislim da ti pomaci mogu da budu još veći. Zato mi je posebno drago da je izložba trenutno u Vrnjačkoj Banji odakle sam inače pa i u Kraljevu gde sam išla u srednju školu.
Planiram izložbu više od godinu dana, igrom slučaja zbog korone, ali i zbog promišljanja u kom formatu bi bilo najbolje izložiti. Prvobitna ideja mi je bila da sve bude virtuelno i da postoje eseji koji prate fotografije ili skupove fotografija. S obzirom da se analognom fotografijom bavim već skoro deset godina ima jako puno priča vezanih za šetnje i ljude koje sam fotografisala na tim šetnjama. Neke sam zamislila u vidu intervjua, a neke u vidu priča, međutim shvatila sam da je to zapravo logičan sled događaja nakon izložbe. Samim tim bih nakon tog virtuelnog, ako bude zanimljiva reakcija, uradila i knjižicu sa tim, ali otom potom!
Imala sam jedan izbor fotografija pre pandemije koji je bio veći i rogobatniji možda, pa sam vreme korone iskoristila da ponovo skeniram sve svoje negative i da ih detaljno pređem i da uočim možda zajedničke osobine. Iz toga se izrodila ideja o međuprostoru odnosno ,,između” jer sam ubrzo shvatila da sve što fotografišem ja uvek radim na putu do, između stanica, u vozu, u kolima, na putovanjima. Kada sam to uočila bilo mi je zanimljivo da nalazim i te apstraktne motive i da tako suzim izbor na ovih dvadeset fotografija. U tome sam imala pomoć nekoliko divnih ljudi – Maje Medić, Tatjane Krstevski i Toni Džanelija.
Koji su ti omiljeni ,,kadrovi iz života”?
Najviše volim da tokom šetnje sa nekim, slučajno otkrijem fotografiju ili zbog svetlosti, ili scene, ili pozicije sagovornika, nekad čak i kombinacije boja i slično. Volim da nosim fotoaparat sa sobom svaki put kad izađem na ulicu upravo iz tog razloga jer nikad ne znam šta ću videti. Nemam omiljenu scenu ali volim do fotografišem prelome zgrada, odnosno gde se dve zgrade koje su slične ili različite spajaju iz moje perspektive, takođe volim da fotografišem kroz staklo i uopšte refleksiju i najviše volim kad je sunce iza osobe koju fotkam.
Pišem i inspirišem.
