Све ово, ставићемо у нашу књигу. После много година, наша деца, учиће наше мисли напамет. Знате ли, да Ваше речи могу да одјекну баш, баш далеко!?
Да, да, речи из књиге лете, и те како лете, али у њој остају непокориве и трајне.
У једној далекој библиотеци, Пипи је из књиге испала разнобојна чарапа. Њен живот био је сав на пруге и коцке и сви су је вукли за репиће и кудили њене пеге.
- Шта ће чарапа у књизи!? И то шарена!
- Какве су ти мисли, такав су ти и чарапе или као што је говорио Отац Тадеј – Какве су ти мисли, такав ти је живот.
- Ја бих још на то додао – Каква ти је књига, такав ти је живот.
- Иначе, шареном чарапом обележавам, где сам стала. Тако волим!
Свако чита на свој начин.
Важно је да не успаваш књиге на полици и да не дозволиш да на њих само пада прашина.
-
- Који би ти књижевни лик била?
- Ја? Ја сам Пипи Дуга Чарапа!
- Знао сам.
- Како ти можеш да знаш ко бих ја волела да будем ?
- Тако. Свако се пронађе онде, где се огледао. Ти репићи, та баксужљивост и те ђаволесне доскочице – све си то ти! У ствари, Пипи је помало ти.
- Хоћеш рећи – Ти си књига коју читаш.
- Хоћу рећи – Твој живот постаје књига коју читаш.
- Може бити. Онда ја, у ствари, могу да будем свако!?
- Ти си све књиге скупа које си икада прочитала, бар помало.
- Значи, свиђа ти се што сам ја Пипи ?
- Свиђа ми се што си књишки мољац. Лакше се лепиш људима за срца.
- А из које си ти књиге !?
- Ја ћу бити вечити Шекспир, оличење романтике.
- Ти и јеси такав. Стварно си књига коју волиш.
Пипи Дуга Чарапа, односно ја, уживала је у својој шареноликости. Њу су читали као књигу. И мене су. Зар то није добро!?
Само људи некада не прочитају до краја. Онда их збуни што те не познају.
- Мудри прво читају људе, а онда пишу и читају књиге – рекао је мој отац.
Из човека настала је књига. Узајамно су заслужни за човечанство.
Док је Пипи бележила шареном чарапом, где је стала, Шекспир се убијао од романтике.
- Шта ти је? Шта си се покуњио? То је само Шекспир.
- Лако је теби, кад си Пипи… Тешко је данас бити романтичан, а да ниси патетичан.
- Кад изађемо на сцену, ја ћу да будем, к’о што јесам, ђаволесна, а ти буди исто то, што јеси. ’ Еј, оживљавамо књиге, али прелиставамо и себе.
Поред свих рефлектора, поред људи, непознатог вируса, умора и личних тескоба, оживели смо књижевне ликове. То могу само они, који стварно читају књиге. Замисли, да мораш да читаш нешто, што ниси ти… Што никада ниси видео. Не би могао баш нико!
Људи треба да читају све књиге, када су сами, а пред широким аудиторијумом, само оне књиге из које су и сами испали.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.