-Autizam.
-Kako, izvini? Nisam te čuo/la.
-Nisam te razumeo/la.
-Kako reče? A… Šta?
-Nikad čuo/la!
-A to je ona bolest, znam, znam. (A, zapravo, nema pojma)
-Čuo/la sam nešto, ali ne znam tačno šta je to.
-Ma, to ne postoji! (Postoji.)
-Razmazili ga roditelji ili ga nisu vaspitali.
-Bože, ovo dete neće da se javi, al’ je bezobrazno.
(Ovo su odgovori i reakcije ljudi na autizam.)
Zdravo, dobar dan! Danas pričamo o AUTIZMU.
Da krenem redom:
1. Osoba nije bolesna, jer autizam nije bolest, nego stanje. (Slično kao trudnoća, samo trudnoća prolazi, a autizam i ne baš. I za trudnicu ne kažete da je bolesna, nego trudna. Tako i za autistične osobe NE možete da kažete da su bolesne, već, prosto, autistične.)
2. Osoba nije nevaspitana, razmažena ili bezobrazna da se ne bi javila, već ne može da se javi, jer je autistična i/ili ometena u razvoju.
3. Zašto toliko ne znate o osobama ometenim u razvoju, zašto ih smatrate čudnim i zašto se sklanjate od njih?! Svaka čast pojedincima!
Danas neću pričati iz medicinskog ugla. Pričaću iz ugla sestre autističnog dečaka. On ima dvanaest godina i pohađa specijalnu osnovnu školu.
-Ju, specijalnu školu!?
Da, zato što je bio odbačen od strane „normalne“ dece. I tu dolazimo do prvog problema. Deca su mu prilazila i pitala ga da se igraju. On NIJE ODBIO da se igra, već NIJE RAZUMEO pitanje. Deca, kao deca, postepeno su počela da ga ignorišu.
S druge strane, postoje roditelji koji su svoju decu udaljavali od mog brata, a verovatno i od druge dece ometene u razvoju. Apelujem na roditelje da nauče svoju decu da pruže šansu, kako vi kažete „drugačijoj deci“ i da različitost ume biti prelepa.
Čovek je čovek! Bilo kog uzrasta, pola, vere, rase, sa autizmom, Daunovim sindromom, epilepsijom ili bez njih – svi imaju ista prava. Ne okrećite leđa, ne gledajte u pod, ne sklanjate svoju decu! Pozdravite dete/odraslu osobu sa bilo kojim problemom, pomazite i zagrlite. Autistične osobe nisu životinje! Ljudi su! Neće vas povrediti, već će biti zahvalni, srećni i voleće vas, a njihova ljubav je najčistija i najiskrenija.
Ako je vaše dete normalno i zdravo, vežbajte zahvalnost, jer, verujte mi, ne želite da budete u koži roditelja koji se bore za zdravlje svoje dece. (Kako psihičko, tako i fizičko.) Nikada nemojte reći: „Meni se to ne može desiti“, jer, nažalost, može. I nikada, ali baš nikada, nemojte ih osuđivati.
I za promenu probajte da uključite mozak i isključite pljuvačne žlezde i tako shvatite druge i njihove probleme. Ili, ako baš hoćete da osuđujete, prvo saslušajte priču osobe.
Ćao, ljudi. Ja sam Kristina. Imam autističnog brata i… Ma, nema veze… Kao da vas, uopšte, i zanima.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
