-И ти се јави ако ти нешто треба. Мислим и на матиш (математику.) – написа Михајло и оде, побеже, пропаде, нестаде. Офлајн, недоступан, нема га, непостојећи корисник и човек.
Лепо сам ја написала „Михајло, мушкарац кога нема“ и нема га. Мислим, има га. Не постоји, али постоји. Разумете ме?
-А бре, Кристино, куде ти оно момче? Како се беше вика?
-Вика се Михајло. Нема га, бабо. Побег’о, побегуља једна и немо’ ме више питујеш за њега. Нећу си зборим о том! – Зборим си ја данас сас комшику. Обећао ми је човек да је ту за мене, а није. Нека га, не треба ми. Обећао ми је његов поглед невоље и лажи, али бекство није. Сада макар знам ко је – један уплашен дечачић. Мушкарци никад не беже од жена и љубави.
-Тетке, побег’о ми Михајло.
-Бегај си и ти од њега.
Михајло, шта ће си биднеш у живот?
Побегуља.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
