Нешто ме притисло у грудима. Као кад ставиш камен који ти не да да кренеш даље. Не знам кад је почело, али знам да је престало од пољупца. А они су лековити, буде те колико год да си успаван. Једва га чекаш и ходаш, идеш напред.
Није он био најбољи човек на свету. Само је за мене био врхунски лекар, неко, ко подиже камен са груди и дишем слободно. Од његовог пољупца, предаје се депресивна јесен и сви планови да те нешто јесење сруши, одлазе без повратка.
– Једва те чекам.
– Боже сачувај!
Неприметно, ходајући све на прстима, између времена највећих ратова у мени, ушуњао се некако мило и можда треба да га мало истерам из свог света, али не дају ми… Не дају ми несанице, самоће, грознице и усијане очи. Нешто у мени ври. Неописиво. Ни туга, ни срећа… Нешто сасвим, сасвим између, као кад замислиш међупростор, а ту он безбрижно спава. Кроз све мождане вијуге и крвне судове, ту је. Свуда је. И сваки пут, подигне ме пољубац, топао као летњи пљусак. Краткотрајан, а у мени сталан.
-Шта ми саветујете? Где да побегнем?
-По свему што сам од Вас чула, вама можда само треба да се одморите, па да покушате поново са тим пољупцем.
-Шта, ако га никада више не буде?
-А шта ако Ви превише размишљате… А о томе се не мисли. Нема потребе. Ако осећате да вас то буди, нека то буде ваша терапија.
Боже, луде ли жене! Не знам ни што сам долазила на разговор. Одеш тамо, она ти препише пољубац – помислила сам.
Некад, кад ти је свега доста, кад те све стиска и сви те притежу у своје калупове, одупри се! Бежи из тога, да те не сломи и љуби се, ако те то извлачи. Ко може да ти забрани!
Беспомоћно сам грлила саму себе. Ноћима сам се гушила у сузама, нико није знао. Онда сам решила да тај пољубац буде разлог да ходам, да једем, да постојим. Није то пуко тражење излаза. То је стварно снага твог срца које је можда већ успоравало од бесмисла. А најгоре је кад ти ништа нема смисла. Кад себе не видиш нигде. Онда се тражиш…било где… И нађеш се једнога дана у нечијем пољупцу, који можда нисмо измислили нас двоје, али је он сада мој заштитни знак.
– Треба да нацртате сада све што вас испуњава.
Цртам пољубац.
-Само вас то испуњава?
-Испуњава мене много тога, али сам захваљујући пољупцу жива.
-Шта, ако сте само умислили?
-Ја сам дошла код Вас по одговор.
– Ви сте неки феномен. Ово још нисам видела, а ни чула.
-Знате, госпођо, није све у тим вашим књигама… Не учи се све из књига. Има нешто што се научи, кад се осети, а ја осећам буђење душе пољупцима.
-Да онда овај феномен тако и назовемо, па можда у будућности буде доказано да сте Ви у праву. До тада, рекла сам вВм, ако сте због тога живи, само наставите.
-Ако неће, како ћу онда?
-Онда ће доћи неко, ко вас лепше буди.
-Мислите да постоји?
-Постоји, све што верујете да постоји!
После неколико година, феномен буђења душе пољупцима, ушао је у литературу. Али ја сам такав човек, не преузимам заслуге. Само живим.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
