Nisam volela da budem noćna ptica, ali kažu, sa kim si – takav si. Sve što sam rekla da nikada neću postati, postala sam. U neko doba raširiš ruke kao krila da dopreš do mene. A ja ne umem da te ne dotaknem, jer ptice su krhke i nežne, pa mogu da se povrede u letu.
Letimo noću. Najviše nam se sviđa kad se pahulje, one krupne i prave zimske spuste na moju kapu, pa ih prstima topiš kao kad si jednom otopio mene. Do tada je bilo teško da neko u tome uspe. Reči su najlepše noću. Tad iz čoveka izađe sve ono o čemu pritajeno sanja. One su slatke, jer ih po ustima ne ispiraju druge ptice. Samo dve srećne, koje se ne boje da lete. U iščekivanju zime, grejemo se rečima.
Čekajući prvi sneg nasankavamo se toplim govorenjem u noći, pa se trudimo ko će više i ko će bolje. Ljubav je, kao nekad, „preko žice“. Ako se neko bude pravio pametan da je seče, neće mu poći za rukom. Mnogim pticama, posebno noćnim, ljudi su krstili krila… I zamislite, izrasla im nova, otpornija na tuđe pakosti.
Sami smo se zapetljali krilima, leteći predugo i više nego što je po noći dozvoljeno. Znali smo da je stražara mnogo, ali ko se ne boji mraka, ne boji se ni stražara. Zamaglili smo oči, jer je tako bilo lakše prevazići visine.
-Vreme je danas bordo – jednom mi je neko važan rekao.
U svakom smislu, danas je vreme bordo. Nebo je bordo i kosa je bordo i snovi su bordo, samo je život crn. Mi smo hteli da bude bordo. Znajući da od toga neće biti ničeg, lepili smo reči kao postere, da nam beli zidovi u čijem smo se središtu našli, budu lepši.
Pričali smo kako se pojedine ptice u letu često sruše, jer ne vide stvarnost. A uvek je lepše ono što sanjaš. Bojala sam se da ćeš da kažeš da letim brzo i da, ako hoćeš da me stigneš, možeš da se umoriš i da odustaneš. A ja nisam nikada bila od tih što odustaju. Kad i list prekine let zbog jakog vetra, ja ostanem. Čekam da vidim koliko još mogu da podnesem, a da me ne obori.
-Nisam znao da si ti takva ptica. Rekli su mi da nećeš da se boriš i tako si i izgledala, slabo i bez ravnoteže.
-Pitao si druge ptice. A nekad, one ništa ne znaju. Sama sam po oblacima skupljala svoja krila i to nije video niko. Zato, veruj mi na reč!
Neke ptice lako odustanu. To su one koje su najviše cvrkutale da se to njima ne događa nikada. Kao i ljudi, i ptice se okreću i lete u toplije krajeve kad zahladni. Više ih ne razdrma ni pahulja, ni šarena kapa, ni suza niz lice, ni slomljeno krilo, koje je neko drugi privio da izraste novo.
Kao kad raste novo srce.
Kao kad nije daleko.
Kao kad je zaboravljen svaki uzlet.
Kao da je bio san.
Kao već je odsanjan.
Ja sam ona noćna ptica, koja više ne voli kad pada sneg.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
