Данилов „Ничији пас“ – Сага о љубави, страдању и жртви – поново је међу нама

Ако немате времена, ви продужите.

Ако пак имате мало, немојте ни тада читати. Није вредно, заиста.

Нисам сигурна да ли се након 10 година од свршетка Гимназије бришу границе међ’ генерацијама. Ми у нашој паланци волимо да се поделимо по годишту, па и по спортским клубовима за које навијамо. Делимо се и по сокацима одакле смо, по спортовима које тренирамо, местима на која излазимо, иструментима које свирамо па и по смеровима и одељењима које смо похађали.

Е сви ми тако подељени, сакупљени, расути и просејани били смо осуђени да делимо простор.

Данас се сретнемо, некима се обрадујемо па раширимо руке, а некима чекамо да видимо леђа па се зарадујемо. У сваком случају, волимо да се радујемо. Понекад је потребно доста воде да протекне испод Железничког моста док неког упознамо, а некада је времена превише за оно мало човека који седи пред вама. Како год било, ми се у паланци некако упамтимо. Знамо се.

То је живот, шта год та реч подразумевала и колико год у овом безнађу вредела. То је живот, неко га протраћи, а неко кроз њега иде широм отворених руку. Све је ствар избора, па и ова прича, мој је избор.

Свака наредна реченица је намерна или случајна, за мене је истинита и не тако скупа. Долази из велике меланхолије, помешаних осећања и неправде која нам је увек тако блиска. А свака случајност са стварним ликовима је одмерена и промишљена.

…

Још из својих гимназијских дана сећам се једног Милутина. Неозбиљно озбиљан или озбиљно неозбиљан? – не могу са сигурношћу да утврдим ред речи. Свакако, тај вам је био зезатор прве класе. Прави правцати. Није он неки лик поред кога само протутњите, прођете и не обратите пажњу. Еј, то вам је Милутин, он је увек неку доскочицу потез’o к’o праћком.

Сећам се обрва које би подигао високо, а онда их развукао у синусоиду. „Где си црногорка?“ – њему је тај поздрав био симпатичан, а ја бих увек одговорила неку бесмислицу за коју сам сматрала да би сам Његош изговорио. – А онда, наравно, смех.

Осмех му не могу заборавити, то једино честито и памтим, онај дечачки из срца, гракне као гавран, па не може да се заустави.

Тај Милутин, врага му његовог, увек се смејао и увек тако гласно, да и када вам није до смеха ви бисте се са њим у коло ухватили. Он је некако знао да умеси кикот, да га покупи, а онда да га растресе и пода осталима.

Такав је Милутин, отресито саркастичан, честито луд и озбиљан само када мука натера. Модел човека који ме веже за детињство. Када вас воле, „ови моји“ терају шегу, а када вас баш воле, они не престају. Верујте, најгоре би било да вас не примећују. То значи да никаквог материјала за обраду немате, толико нисте инспиративни да ни шега не може да се потера, а то нам је најмилије. Тек касније сам схватила да не разумеју сви тај „наш“ хумор и пошалице. Некима смо робусни, многима дивљи, али свакако препознати. А Милутин, тај вам је био уметник, прави правцати кад вам кажем!

Човек од своје креативности не може да побегне. Она се у неком моменту уобличи, па као каква ватрена игла напада и боде са свих страна. Проклетство је то, тера на лудости које иначе не би починио. Тако је прошао и Милутин, боцкан са свих страна, копрцао се, врдао али није знао утећи. Мада, кад боље размислим није Милутин неко ко би бежао, он је превише поносан да своје ноге помисли да склупча у стање „бега“.

Милутин је ратник, умео је тај да обузда сваки трзај своје страсти, да је завеже и утегне у реченицу. Ону војничку, разуме се, јер ако нешто знамо да радимо у паланци, знамо да ратујемо, преживљавамо и волимо – то нас најмање кошта. Таква је ваљда судбина, а не ретко и поверујем у њу, јер друго оправдање немам.

Размишљала сам шта бих му рекла, и шта би он рекао да види ово писаније. Не могу бити сигурна, али знам да му сигурно нешто не би било право. Не воли тај да се хвали и шепури, нити да се међ’ масом керебечи како је главни. То вам је Милутин кад вам кажем, он је такав, заљубљен у човека какав јесте, без превише помпе и са пуно дозираног страха. Јер верујте и они најхрабрији се уплаше када воле. А Милутин, он је надасве храбар, он не бежи, а и ако је размишљао да утекне, из страха од помисли – тај би се супротставио.

То вам је Милутин, кога ја знам, кога ви знате.

„Ово је књига која не мари за планине, реке, мора и долине. Ова књига је скроман покушај да запамти човека, оног необичног у својој једноставности. Ово није књига која ће дати одговоре на велика питања. Ово је књига која поставља бар још једно питање.

…

Пред вама је предговор књиге Ничији пас, нашег суграђанина Данила Перишића који је сада већ давне 2017. године објавио поменути роман. Добила сам га, користећи добру вољу Tamara Perišić, која је, поред свега, смогла снаге да са мном, ових стотинак страница подели. Не знам како, али сматрам да је на крају, ова прича, нашла мене, а не ја њу, па сам желела да исту дам вама.

Ово није роман који велича хероје, нити их ствара. Ово је прича о жртви оних за које нисмо сигурни да су постојали, али дубоко верујемо да јесу. Ово је прича малог човека, усред Великог рата, прича једног Милутина, који је попут онога кога сам ја познавала, кога сте ви познавали.

Ово је записана исповест једне љубави и слово страдања једног народа. Прича о човеку кога смо убили у себи, момента када смо престали да верујемо, а то је исти онај човек који ка љубави несвесно хрли и када од ње бежи. Ово је прича која приказује безрезервну љубав, ону праву, исконску, маштом обојену истину ратника и нежношћу проткану причу сина, оца и супруга.

То је једина истина о Милутину каквог га знамо или нисмо успели да га спознамо.

Једна прича о Милутину који је успео да за ово мало времена међу нама забележи своје редове и да их притом подели. Исто онако како је делио и смех, несебично.

Ово је прича која не заслужује да падне у заборав.

Зато уколико нисте завршили сезону даривања, сада је право време да обрадујете своју драгу особу. Ова књига јесте намењена свима, али није за сваког, зато пажљиво! Битно је да преосталих 50 примерака стигну у руке оних који ће знати да исту цене, да је спознају и деле.

Ова прича, идеална је да пробуди у вама инспирацију уколико је склона да вам се отргне, а на крају, можда и нагна неког новог двадесетшестогодишњака да испише своју истину о тако великим, а малим људима.

„Ово је изгледа било једино место на свету које сам могао бар мало да примим као своје, јер једино места која чине драги људи бивају називана својима…

Јер такав сам ја, да се склањам – не могу, да ћутим – не могу, а да волим, да се борим и верујем – то морам!„

– Е баш такав нам је био Милутин, онај кога ја знам, кога ви знате.

Уколико постоји неко ко би волео да књигу поручи, може то урадити у инбоксу (Милена Ивановић). Књига је доступна по симболичној цени од 1000 динара, а сав прикупљен новац биће прослеђен породици Данила Перишића.

На крају, желела бих да се захвалим свима онима који су акцију подржали, а пре свега Шуби и Јелени који су омогућили да се књига продаје код њих у локалу. Ово је био најбржи договор у историји уговарања. Хвала на свему што чините за наш Град! „May the Force be with you“!

Велико хвала и Дачиним другарима, оним знаним и незнаним и свима онима који ће акцију тек подржати и онима који су ту од самог старта. Snezana Macura Beca Vuk Subotić Tuba Gooding Jr.

Тамара, девојко, Софијо, жено, мој наклон и дивљење!

И Брегалница би твоја,

Ствараоцу,

Милена Ивановић