Песникиња и илустраторка Дарја Вучићевић из Подгорице ауторка је две књиге: Кишобран и Понешто о свему, о свему понешто, песме су јој заступљене у неколико антологија женског стваралаштва, илустровала је бројне књиге за децу.
За Топличанку враћамо се у најраније дане њеног детињства када је почела да објављује своје прве радове, откривамо њен свет малих-великих ствари, значења њене поетике и поезије, али и зашто мисли да је живот као нека сјајна књига – у којој се карактери потпуније развијају, а значења догађаја постају јаснија – до потпуног поистовећења уметности и живота.
Поштована Дарја, у свет поезије ушли сте званично збирком песама „Кишобран“ као представница омладине Црне Горе. У каквом Вам је сећању тај период и како је дошло до објављивања прве књиге?
У свијет поезије и умјетности уопште, улазим још као дјевојчица.Захваљујући оцу писцу и уреднику ревије ,,Овдје“, која је у то вријеме заиста била једна од најеминентнијих ревија за културу и умјетност у Црној Гори. Све писце, сликаре и уопште умјетнике, памтила сам по боји гласа, начину говора и одијевања и симпатичној дози сујете, коју су неизбјежно уносили у разговоре о политици. Свакако, био је благослов и једна врста неминовности, одрастати уз умјетност и тадашњу културу уопште.
Пишем и објављујем још као ђак, касније своју поезију објављујем у скоро свим црногорским часописима….,,Стварање“, ,,Омладински покрет“ итд…Збирка поезије Кишобран објављена је на првој години студија, гдје практично трагам за сопственим „идентитетом“, сходно својим годинама, јер ме истовремено интересују књижевност, филозофија, педагогија и незаобилазно илустрација. Неке од мојих пјесама из поменуте збирке уврштене су у Антологију савремене црногорске поезије, а многе моје илустрације нашле су пут до ствараоца у Словенији, Шпанији и многим другим државама, и на неки начин ,,оживјеле“ занимљиве збирке дјечије поезије на моје задовољство.
Ваш уметнички рад видљив је на два поља, на књижевном (песничком) и ликовном (илустраторском). Где су додирне тачке ових уметности и како Вам је лакше да се изразите, кроз песму или илустрацију?
Древни облици истраживања су се темељили на синкретизму. Границе умјетности нису биле строго зацртане. Ријеч увијек открива могућност преноса финијих мисли и осјећања. „И прво бјеше ријеч“ , зар не? Међутим, уз помоћ неколико слика, можете саставити сјајну причу.Тако да се књижевност одавно служи арсеналом сликовних средстава. Боље разумијевање ауторових намјера кроз илустрацију, лакше и брже перципирамо. Зато се свака умјетност међусобно преплиће и на тај начин одгаја, просвјетљује, омогућава спознају свијета кроз ријечи, звук, боју а потом и стварање. Тако да се истовремено и једнако изражавам и кроз поезију и илустрацију. Илустрација свакако утиче на свијест човјека, холистички је трансформише.
Ваш велики повратак у поезију долази са збирком песама „Понешто о свему, о свему понешто“. Шта је то понешто о свему што сте желили да поручите читаоцима?
Наслов збирке свакако говори о питањима, одговорима, замкама и откровењима у свакодневном животу човјека. Ако је живот нешто најдрагоцјеније што се може десити човјеку, онда је питање како га живјети, шта од њега очекивати? Одговор бића на контекст. Могућност у којој је дато све као понешто и понешто као све.
Моја поезија настаје спонтано и држим се те пјесничке тврдоглавости коју успијевам да сачувам као сопствену врлину. „Слово почетка“ у мојим пјесмама не пати од статичности већ свједочи о снажној турбуленцији живота у којој су свјетлост и тама само једна врста ослобађања. Перпетум мобиле нашег трајања. Свака пјесма читаоца упућује на двојност, недовршеност и апартност свијета у коме живимо. Покушавам да поистовјетим умјетност и живот, поезију и читаочев физички и духовни супстрат.
Поетику Вашег песништва одликује минималистички стил. Песме поменуте збирке су лирске минијатуре у којима филозофска мисао о некој наизглед познатој теми, отвара широка врата и могућности тумачења. Мале ствари су битне, јер могу постати велике, како каже један Ваш стих. Колико пажње поклањамо малим стварима и колико су оне важне у нашим животима?
Платон дефинише љепоту као принцип склада којим је Демијург испунио универзум. Љепота као архитепски принцип који би требали повезати са правдом и добром. Различити су путеви спознаје и развоја, а сваки од тих путева тумачи свијет помоћу властитог тоналитета и језика. Мале ствари постају велике и оне говоре о истом, међусобно се не искључују, него различитим језицима говоре о оном најузвишенијем, о највећем надахнућу као симболу савршенства, а то је оно божанско у сваком човјеку.
Покушајмо мало одмакнути ,,вео“ који прекрива љепоту у малим и једноставним стварима које чине живот. Поштовање малих ствари које живот значе, јер напослијетку, у хектичкој свакодневици многи проблеми који ће се наћи на нашем дневном реду далеко су изван наше контроле. Ту и тамо, када живот постане „тежак“ , сасвим је у реду пустити наше унутрашње дијете да подивља, зажмури и ужива у малим …. великим стварима.
На чему сада радите, да ли читаоци могу очекивати нову књигу?
Волим да се нашалим чињеницом да је живот као нека сјајна књига…Што се више у њу удубљујете, то има више смисла. Карактери се временом потпуније развијају, а значења претходних догађаја постају јаснија. Тако да ја пишем увијек и то ме употпуњује. Свакако да радим на новој збирци поезије, која ће надам се као и претходне бити на неки начин занимљиве читалачкој публици а самим тим и Вама за неко ново виђење и разговор са посебним задовољством.
