-Иво дијете, опет негдје журиш?
-Журим тета Анка, требам на факултет.
-Хајде, кад се вратиш, наврати, направила сам колач са шљивама.
-Не знам кад ћу да се вратим, тета Анка, јавићу се ако буде прије осам увече.
Тета Анка је живјела у стану поред мог изнајмљеног стана. Мада, колико сам живјела у њему, могла сам и да га откупим до сада. Послије осам увече ријетко је примала госте, јер се тада већ припремала за своју омиљену актуелну шпанску, турску или индијску серију, и уз њу би заспала.
Будила се увијек рано, у пет часова. Права градска госпођа, увијек у хаљини, дотјеране фризуре и налакираних ноктију. И са својих 76 година изгледала је сјајно, одмјерено и уредно. Била је дактилографкиња, док је радила и док је постојала потреба за тим занимањем. 47 година живјела је у складном браку са својим Милованом. Барем је мени по њеним причама и фотографијама тако дјеловало. Он је био шеф неког одсјека у Заводу за јавно здравље. Већ је девет година како је изненада преминуо, издало га срце, то исто срце које је Анку вољело највише на свијету.
Нису имали дјеце, није било суђено, рекла би. Није се никада љутила због тога. “Имам тебе сада”, говорила је. Ја сам се доселила таман када је сахранила Милована, тако да га нисам упознала. На нашем, другом спрату зграде, живјеле смо само нас двије. У приземљу су од четири стана, три имала станаре, а на два спрата изнад нас било је још пет усељених станова. Остали су остајали празни након смрти станара, чија су дјеца углавном живјела по бијелом свијету и дјеловало је да не маре пуно за ова насљеђа. Ваљда су размишљали да ће се вратити кад оду у пензију, да у њима проживе остатак живота.
Иако стара, наша је зграда имала неки посебан шарм, као из старих холивудских филмова. Мермерно и добро освјетљено степениште, помало улегло од година гажења, жељезна ограда са цвјетним мотивима, а на сваком спрату цвијећа као у бајци, па је простор више личио на малу ботаничку башту, него степениште зграде. Сви станари су заједно, једном седмично, уређивали тај заједнички унутрашњи и простор око зграде, углавном петком, да би за викенд уживали у дружењу, одласцима на пијацу или просто одмарали. Ја сам се трудила да увијек будем ту тих два – три сата колико би посао трајао. Била сам и најмлађа станарка, а и вољела сам та дружења и заједничку кафу на крају свега, на тераси на крову зграде.
Када сам била у потрази за станом, нисам могла да вјерујем да сам успјела да пронађем овакав бисер, близу центра града и факултета, са дивним станарима, а за тако повољан новац. Само једном у ових девет година чика Мишо је повисио станарину, а мислим да га је тада гризла савјест више него за ишта друго у животу.
Прије тих девет година сам и уписала факултет. И још га нисам завршила. Апсолвент сам већ чини ми се сто година. Моји су ми помагали четири и по године, послије су јавили да више не могу, јер је млађа сестра уписала факултет и сада помажу њој, а ја да одлучим – да се вратим кући или сама наставим да плаћам своје обавезе. Није ми падало на памет да се вратим кући! Очајнички сам тражила посао, па сам најприје радила у једном бутику. Видјело се да је и власница била очајна, хитно јој је требала помоћ, па је пристала да запосли мене, иако нисам имала дана искуства у продаји, или, реално, у било каквом послу. Ипак, добро сам се сналазила, стварно сам била посвећена, јер сам се плашила да не останем без свог малог стана, мог дома и уточишта.
Зато сам запоставила факултет и поново обновила трећу годину. Нисам више имала право на финансирање са буџета и моји су трошкови опет порасли. Посао у бутику више није био довољан. Почела сам да дајем приватне часове енглеског језика. И тако мало по мало, добијем посао у једној приватној школи страних језика, као апсолвент Филолошког факултета, и посао спикера на локалној радио станици. До дипломског су ми остала само три предмета, која, реално, могу да спремим за три мјесеца, али ето данас ћу, сутра ћу, данас ћу .. и тако прођоше године.
Зато сам данас одлучила да одем на факултет и попуним те три пријаве за наредни испитни рок и овај пут ћу стварно, стварно да учим и да све то завршим у наредних пар мјесеци. Доста је више изговора и одгађања, јер ово за мене нико други не може да уради.
***
Прошло је три и по мјесеца и стварно сам дипломирала! Када сам јавила оцу и мајци, нису могли да вјерују. Већ су се били помирили са тим да никада нећу завршити факултет. Мајка је одмах сутрадан, по аутобусу, послала печено пиле, сарму и колач, да почастим комшилук и друштво. Да се разумијемо, воле мене моји родитељи, знам ја то, али просто нису вољели да долазе у град, па бисмо се виђали свега неколико пута годишње и то када бих ја за неке празнике отишла кући. Мајка ме звала недјељом поподне и знале бисмо тада причати и по 15 минута, ако би било неких занимљивих тема, мада их је с годинама било све мање.
Сада су имали ново очекивање, да се удам и подарим им унуке, као што је то моја млађа сестра, стоматолог, која је на вријеме дипломирала и убрзо потом се удала за доктора – кардиохирурга, надалеко цијењеног у нашем округу и шире, већ урадила. А ја, не да нисам размишљала о удаји, него нисам размишљала ни да с неком одређеном мушком персоном кафу попијем.
“Мајко, волим те, али нећу да радим нешто што не желим, само зато што ти то желиш. Каква жено удаја и дјеца, па не купује се муж на пијаци. Ако буде, биће, ако не, онда ништа!”, говорила сам јој, а она је након тога углавном глумила да ће да јој загори хљеб или искипи супа и завршавала разговор.
***
Убрзо након дипломирања, запослила сам се у основној школи. Не бих рекла да ми је то био животни сан, више сам вјеровала да ћу путовати по свијету и снимати путописне репортаже на енглеском језику, али када се појавила шанса за сталан посао, плаћене доприносе и све остале обавезе, прихватила сам је.
Једног јутра, док сам се припремала за час, назвала ме Анка. Дрхтавим гласом је рекла да има нешто важно и тужно да ми саопшти и да послије посла одмах дођем код ње! Много сам се уплашила, препала сам се да јој се нешто десило, да се разбољела, али ме умирила ријечима “да није ништа везано за њу и да само дођем”. То ме донекле смирило, али сам опет једва чекала да прође ових пет часова и да идем кући.
Када сам коначно стигла код ње, и када смо сјеле у фотеље једна наспрам друге, ја у њену, а она у Милованову, јер у њој послије његове смрти, нико осим Анке није могао да сједи, рекла ми је: “Чика Мишо је јутрос умро!”
-О боже, не, када, како, зашто? – била сам очајна.
А онда ме спуцало као гром из ведра неба!
-Шта ће бити са мном, шта ће бити са станом? – вриснула сам и ставила руке на уста.
Можда не баш најпристојнија реакција с моје стране, али увијек сам вјеровала да ће Мишо живјети 100 година и да ћу ја до тада ријешити своје стамбено питање.
Међутим, није тако било. И сад ми је, знала сам, пријетило исељавање након више од 11 година живота у тих 40 квадрата, са најљепшим балконом у крају и погледом који није имао цијену. Већ сам од раније сумњала да је на овај стан око бацио Мишин синовац. Мишо се никада није женио, иако је након Милованове смрти био заинтересован да са Анком оствари приснији контакт, али она је то увијек љубазно одбијала, док је његов брат имао четири кћерке и сина. Кћерке су се углавном удале или биле пред удајом, док је Аљоша увијек глумио мангупа, посебно када би долазио по станарину, док нисам почела да је уплаћујем на рачун. Сада ће сигурно тражити да се иселим што прије. Дођавола!
Тога се и Анка бојала, зато ме је одмах и звала, чим је чула ове тужне новости.
Отишле смо заједно на сахрану, церемонија је била на градском гробљу и баш је, ако се тако може рећи за једну сахрану, била лијепа. За некога ко је био самац, имао је широк круг пријатеља и много родбине, па је велики број људи дошао да га испрати на вјечни починак. Чак је и Анка пустила коју сузу.
Колико сам упратила, Аљоша је све организовао, и сви су се према њему односили као према првоожалошћеном. Након сахране, отишле смо на чај у кафетерију на обали ријеке. Питала сам се шта ће бити са мном и из тог размишљања прену ме Анка, као да је знала о чему размишљам.
-Ти се понашај као и до сада, плаћај кирију и режије, а ако буде тражио да се иселиш, пређи код мене док се не снађеш – рече Анка. После смо причале о томе ко је све био на сахрани, да је храна била укусна и како ми је на послу.
Дани су пролазили, а мене нико није контактирао. Нисам знала ни да ли да уплаћујем нову кирију или сачекам да ме неко назове. Ипак сам уплатила и наставила тако још два мјесеца, када сам добила позив од асистенткиње нотара Стаменковића да дођем на заказану оставинску расправу.
-Ја? На оставинску? Мора да је нека грешка, ја сам само станарка? Сигурни сте?
Била је сигурна, моје се име појавило у тестаменту.
С нестрпљењем сам очекивала тај дан. И коначно је дошао. Оставинска је била у 9:00 часова у нотарској канцеларији Гвоздена Стаменковића, који је изгледао баш како му име и презиме кажу, крупан и висок Херцеговац. Дошла сам 10 минута раније, прилично нервозна.
-Добар дан госпођице Веселиновић, сачекаћемо и остале, па ћете ући код господина Стаменковића – рече ми љубазно асистенткиња.
Смушено насмијешена, сјела сам у чекаоницу. Убрзо су дошли Аљоша и његове сестре, са родитељима. Климнули су ми главом, прилично безосјећајно, само ме Аљоша испод ока гледао. Осјећала сам се прљаво у том тренутку, иако нисам имала ни најмањи разлог за то, нити сам знала шта ту радим.
Коначно смо ушли у пространу канцеларију у којој је, осим канцеларијског стола нотара Гвоздена, био и велики сто за састанке, двосјед, фотеља и бифе сто, те ормар за књиге и списе. Сјели смо за велики сто. Нотар нас је кратко поздравио и констатовао да су испуњени услови за отварање тестамента. Сложили смо се да најприје прочита дио који се односи на мене, након чега ћу ја напустити скуп, јер се остатак не односи на мене.
А оно што се односило на мене, оставило нас је све без текста. Управо се овај мјесец навршава како у Мишином стану живим 134 мјесеца, колико је он процијенио да ће ми бити потребно да путем кирија отплатим стан. Сав новац који сам давала за станарину, он је чувао на том рачуну на који сам је уплаћивала и на којем је сада било 40.000 КМ. Израчунао је да је за “полован” стан од 40 квадратних метара, са свим стварима, то права цијена. И завео у тестаменту да сам ја стан отплатила, те да ми га не поклања, него да је само важно да се папиролошки ријеши пренос власништва.
Сви смо били изненађени. Мишини насљедници су имали право да оспоре овакву одлуку њиховог стрица, али су након кратких консултација, одлучили да прихвате његову одлуку, јер су имали на располагању 40 хиљада, које су им биле корисније од оронулог стана зрелог за реновирање у истој таквој згради. Нису они ни могли да замисле колико је душе, среће, суза и прича запамтио тај стан!
Нотар ми се захвалио за долазак и рекао да оставим још неке податке асистенткињи Ивани, те да ће ме звати за три дана да ријешимо све папире за укњижбу стана на моје име. Требаћу да платим неке таксе, али с обзиром да сада имам свој “свој стан” и да не морам више да бринем о егзистенцији, те таксе ме нису толико ни потресале. Иако га нисам тек тако добила, плаћала сам га, ипак сам се осјећала као да сам добила на лотоу. Осмјех и сузе ме потресоше у исто вријеме, морала сам да пожурим да све Анки испричам! Просто ми је било невјероватно да ми се ово догодило.
***
Дани који су услиједили донијели су ми неки унутрашњи мир, радост, спокој. Укњижба је прошла без проблема и сада сам званично била власница свог малог парчета раја. чак су и моји родитељи и сестра са породицом једне недјеље, тим поводом, дошли на ручак, које се претворило у забаву за све станаре. Чак сам и Аљошу позвала на дружење и дошао је… Мислим да ћемо на кафу ових дана.
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
