После летње кише.
Напољу су се чуле капи како тупо ударају о бетон, сливале су се низ олуке и велике листове дрвећа испред куће. Он је седео на поду, са полуспакованом торбом. Ја сам легла на кревет и посматрала сенку коју је улично светло, кроз прозирне завесе, бацало на плафон. То је уједно био и једини извор светлости у соби.
-Знаш, ти ниси први. Радила сам ово и пре. Али са тобом је лакше.
Ћутао је пар минута и покушавао да споји све неспојене делове ових дана који су пролетели између нас.
-Не разумем те.
-Па ниси први којем помажем да другачије види себе. Само што је овај пут много безболније за мене.
-Ја не желим да ти се поверавам, не познајем те довољно.
-Знам, али закаснио си.
Дунуо је неки хладан ветар у собу и натерао ме да се усправим. Села сам и поново почела да размишљам о претходним догађајима који су се десили. Дуга непроспавана ноћ и сати слушања њега само о једној теми. Он мене свакако ништа и није питао о мом животу. Неповерење је постало једна дивна осцилација која је највише зависила од његовог расположења. Ја се ту никада нисам ништа питала. Не знам шта ми је са њим недостајало, али је нешто непријатно почело да ме пецка.
-Ти не умеш да пишеш, устала сам са кревета и села поред њега.
-Како не умем да пишем? Инстиктивно се удаљио од мене.
-Читала сам наше поруке, лоше се и патетично изражаваш.
-Зашто ме вређаш? – Устао је и упалио светло, вероватно да се увери да сам озбиљна.
-Мислиш ти да се свет окреће само око тебе? Устала сам и ја и стала наспрам њега.
Сви симптоми су ми већ били познати. Мрачно стање, хаотичан приступ свему и понављање гомиле фраза које ничему не служе. Љутила сам се на себе што сам поново покушала да исправим нешто што нисам могла. Стално су се вртела сећања и дуги ноћни разговори, па све ово што сам изговарала у ствари нисам била сигурна на кога се тачно од њих двојице односило.
Он је и даље ћутао. Тај замишљен поглед ме није плашио. Чак сам му се и радовала. Макар сам могла да прочитам шта ми мисли. А није ми мислио ништа. Бар сам ја веровала да сам сигурна са њим.
-Шта се десило том првом коме си помогла?
-Ништа, отишао је. Али и даље је ту. Знаш, компликовано је. Пошла сам да угасим светло.
-Хоћеш ти сада да причаш, а ја да те слушам? Гледали смо се док сам држала прст на прекидачу.
-Не, осмехнула сам се, причаћеш ти. Када ти причаш, тада не боли.
-Не боли зато јер није твоје? Сео је на кревет.
-Не боли зато јер није моје. Искључила сам светло.
