-Шта очекујеш да ти кажем?
Било је то његово прво питање. Низ паучину, у углу баклонских врата, скотрљала се роса. Очи су ме поново болеле због непроспаване ноћи, па су се тешко привикавале на јутарњу светлост. Седела сам на тераси и удисала нову зору.
-Наше путовање се овде завршава?
Стајао је иза мене и чекао да га погледам. Нисам могла. Много лакше ми је било синоћ када нисам морала да га видим у мраку и када су речи пролазиле поред мене. Имао је чудан поглед. Увек се правдао да нисам лепо видела, зато јер је био уморан и исцрпљен сваки пут када би се мимоилазили у неком размишљању. Ја сам знала да је био уморан од живота. Од оног у ког је сам себе увукао непрестаним титрањем другим људима, упорно одбијајући да призна да ни мало није лепо када си повређен.
-Да, Лука, овде стаје све.
-Добро, да знам да се спакујем.
-Па ти се пакујеш од јуче.
Не знам што сам ово рекла, али сам имала огромну потребу да се свађам. Ушла сам у собу за њим и видела да гомила црних мајици лежи на поду поред кофера.
-Не слажу ти се са очима, рекла сам му.
-Шта тебе брига шта ми се слаже са очима, гледај своја посла.
Овог пута нисам хтела да се повучем. Током читаве ноћи слушала сам како прича гомилу глупости у које је убедио себе, правдајући се да се цео тај след догађаја морао десити баш њему.
-Зашто си ме довела на море?
-Па да видиш да се не слаже црно са твојим очима.
-Много волиш да говориш у шифрама, је л’ да?
-А шта желиш да ти кажем, што ти већ нисам рекла? Уморна сам од сталног понављања да ништа није црно и да то што си се мало сломио не мора да обележи твој живот. Не желим да ти помажем да пронађеш себе. Почела сам и ја да будем конфузна поред тебе. Само треба да научиш да живиш. То се врло лако ради, само ти нећеш.
-Ја хоћу, али не могу.
-Извини, а шта те то спречава?
-Ти.
-Ја?
-Да. Нападаш ме и кривиш што сам ово што јесам. Превише идеализујеш моје вредности. То ме ужасно нервира, сви то радите, а уопште не знате како је мени. Ја се сам о себе посечем, те неће други. Покушао сам ја, али ми не иде. Можда ја не умем да искористим ту руку коју ми пружаш.
Пришла сам и пољубила га у образ. Узела сам кабаницу са столице и обула патике. Поново су најавили кишу тог дана. Окренула сам се ка њему пре него што сам изашла. Нисам одустала од њега, само сам била уморна да бих наставила причу.
-Верујем, Лука, да ћеш ти све то средити.
-Где ћеш?
-Идем, чека ме море.
