Сва поезија света спава у срцима. Неминовност је да она мора да се пробуди, да израсте, да процвета, најпре из детета, а онда из човека.
Књижевна омладина Прокупља која безбрижно ствара под кровом Дома културе, чврста је творевина, настала пре скоро 30 година. Из дана у дан, стварајући стихове и приче, деца расту и развијају своју мисао, свој таленат и креативност.
Публика је навикла на музичко – поетске вечери млађег и старијег узраста Књижевне омладине Прокупља. Међутим, сада најмлађи стихују у музичко – поетској драми, коју су сами написали.
Јесен има браон очи
„Јесен има браон очи“ , тако смо је назвали. Занимало ме одувек, како мисле деца, кад им поставиш тако тежак задатак. Ипак, на овај наслов, треба дати промућуран, метафорични одговор у стиху. Сумњам да им је било лако. Снагом воље и инспирације, топла јесен браон очију, у Дом је донела новину, која ће, сигурна сам, очарати гледаоце.
Вук, једини дечак у драми, упознаје много различитих јесени, а тражио је само две. Постављајући питања, он открива да су све јесени лепе, да све имају браон очи и да свака буди обојену топлину и радост.
Девојчице су различите јесени, али са једном истом карактеристиком, оном, која је и за људе и за годишња доба, најважнија одлика, а то су очи. Зашто баш Јесен има браон очи?
У јесен се буди сентимент душе
У јесен се буди сентимент душе, дубоко сакривен у нама. На површину излазе неки другачији мириси, неке романтичније, а мирније боје. Зато јесен често бојимо у нечије очи, оне нама најдраже и најчистије. Дакле, бити заљубљеник у природу, боје и нечије очи, продубљује мисаоно стварање топлог, здушног стиха.
Увек се трудим да деци пренесем љубав, као најчистије осећање, а онда умеће писања стихова. То мора да постоји, да би имало од чега да се живи, кад нема хлеба и пара. Ми се само другачије играмо – речима !
Изненадила ме зрелост ђака трећака. Начин, на који та светла деца, прожимају и протињу речи, фасцинантан је јавности. Одвела сам их у двориште цркве Светог Прокопија. У разнобојном јесењем лишћу, они су нашли најлепше речи и записали их, да трају. Ова ће генерација малих песника направити чуда. Чим они осећају до танчина једно сетно годишње доба и знају како је то кад јесени дамо очи, то су већ мали људи и велики песници.
Са децом је лепо радити. Није лако. Сваку реч треба мерити пред будућим великим ствараоцима. Лако се повреде и то је једино што ми много смета. Знају да пате, па их дотакне свачија мука или срећа. Онда узбуђење расте и све то распемо у стихове, изађемо у лишће и очима шаљемо поруку да смо стасали да погледамо свет у очи стиховањем.
Поезија – као лекција за живот
Покушавам да им дам најлепшу могућу лекцију. Да их спроведем кроз стихове у неко лепше одрастање, можда тежом, али креативнијом страном пута.
Ако их већ живот неће миловати, да их помилује рођени стих!
На сцену ћемо изаћи 10. новембра, тачно у 18 сати. Дом у лишћу, на јесен, са браон очима и дечјим поимањима јесење стварности, добиће ново песничко драмско рухо.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
