Вук у јагњећој кожи или нежна жена, јака као звер, то сам. Ако не умеш са мном, радије бирај да ми не прилазиш. Ово схвати као „Оче наш“, строго и трајно. Ја сам рођена да волим као жена, а направљена да кидам као звер.
- Ко би рекао… Ни мање жене, ни веће зверке. А човек би помислио да ће да се сломи, чим дуне мало јачи ветар.
- И ја бих помислила да имам две стране, два лица, две главе, али да имам само једно срце, то не морам ни да мислим, то се подразумева, зато и не ради како треба.
Још верујем да не морам да будим звер у себи. Још могу да издржим људе и ветрове, све речи, казне и разне друге светове.
Ја сам она црна мачка, од које повремено треба да се склањаш. Ја човеку никад ништа нећу, али дешава се, сретну ме, па три дана среће немају.
Звераста срца најбрже страдају. Нежно, али трајно. Ово моје и да га згазиш има да ради, само неправилно.
- Је л’ ми се то жалиш?
- Ма не, хвалим ти се… Е, свашта!
Кад боље размислим, па ја се хвалим. Нема свако такво срце. Ја сам привилегована. Мени има шта да прескаче.
А шта ће ови, што прескачу сами себе?
Ни крупнијих људи, ни ситнијих душа.
- Је л’ ти то просипаш неку увредљиву филозофију?
- Ја просипам љубав, само то не мође свако да разуме.
- Сад сам и свако ?
- Свако може постати неко, запамти!
Ал’ не иде вук уз јагње, нити птица – звер уз медведа.
Птица, кад узлети, медвед спава.
Звер, кад се пробуди, медвед тражи пећину, где ће да се сакрије.
- У, бре, ово горе него „Горски вјенац“!
- Није, није. На овој се гори венац не плете.
- Јеси чудна звер, птицо!
- Јесам чудна, ал’ сам нежна.
- У сваком твом складу је несклад, у сваком паду, препад.
- Свиђа ми се како говориш.
Некад људи и не могу да разумеју твоје метафоре и филозофије. Људима више лежи онамотопеја птице или хронологија рађања човека. У моју се филозофију тешко упусте.
Ја сам звер са птичјим крилима. Филозофија твојих снова. У мени само привидно живиш. Унутра си мртав к’о срчани залистак. Не затвараш како треба.
- Е, нека си га рекла, соколице!
Нека сам га рекла. Да у мени не заживи бес ! Да у мени не стасава звер ! Да победи птица !
- И шта ћеш сад?
- Сад ћу да се удесим
- Да се обесиш?
- Не, не, да се удесим! Иди више за тај слушни апарат, аман, побогу брате!
- Пресече ме.
Људи чују оно, што желе да чују, а не виде, оно што не желе да виде. Зато чују песму птице, али не виде звер. Јер звер има тужно лице, али јако срце. Може да буде и птица, ако јој нежно покажеш да лети.
-Рекла си му ко си?
-Упознао је само птицу.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
